Flamenko je deo španske DNK

* Publika u Raški bila je oduševljena vašim nastupom. S kojim programom ste se predstavili?

– Predstavio sam se izborom kompozicija sa nekoliko mojih poslednjih albuma, na jednom od albuma odao sam počast Pablu Pikasu, ali i nekoliko numera sa projekta na kome trenutno radim koji se zove „Magiterraneo“ (spoj i igra reči magija i Mediteran – prim V. M.)

* Slušajući vašu muziku, primetni su uticaji flamenka, Isaka Albenisa i drugih kompozitora. Kako biste sami definisali muziku koju komponujete?

– Glavno izvorište svega što komponujem jeste flamenko. Takođe je tačno da sam otvoren za uticaje drugih muzičara i muzičkih žanrova: klasika, džez, brazilska muzika. Sve ono što čujem i što mi se sviđa iz drugih muzičkih tradicija nastojim da prenesem u flamenko kroz svoj muzički jezik.

* Može li se reći da se u poslednjih nekoliko godina u Španiji flamenko previše banalizuje?

– Ima onih koji to rade i onih koji to ne rade. Ima muzičara koji su pretvorili flamenko u ono što flamenko nije. Ne želim da se određujem prema tome kao nečemu dobrom ili lošem, samo kažem da je to stvarnost. Moglo bi se reći da je reč o Mekdonaldsu nasuprot domaćoj kuhinji naših baka. S druge strane, postoje muzičari koji izuzetno neguju tradiciju i poštuju zakonitosti flamenka. Ima svega.

* Kako gledate na preplitanje tradicionalne i savremene muzike, da li se u tome preteruje ili treba naći meru?

– Mislim da treba težiti za pronalaženjem ravnoteže. Veliki geniji kao što su Pako de Lusija, Kamaron de la Isla, Enrike Morente i stariji muzičari su nam kroz svoje stvaralaštvo i muzičku zaostavštinu pokazali put za pronalaženje ravnoteže koja će nam pomoći da ne poludimo i ne izgubimo svoj identitet. Doduše, identitet ne možemo da izgubimo jer flamenko je deo naše, španske DNK. Ponekad mi se čini da hoćemo toliko toga da obuhvatimo, da zaboravljamo na korene flamenka.

* Jesu li onda u tom kontekstu televizijski talent šou-programi opasni za flamenko ili mogu da doprinesu njegovoj popularizaciji?

– Ima mnogo muzičara koji poštuju tradiciju, a da istovremeno ostavljaju svoj lični pečat kao što su Visente Amigo ili Horhe Pardo ili Pako de Lusija, koji više nije s nama, ali njegovo muzičko nasleđe i dalje živi. Upravo ovi muzičari su uporišne tačke na koje treba da se ugledamo i da ono što su nam ostavili razvijamo dalje. Uvek treba da znamo odakle smo. Recimo, ja sam crn, mogu da se ofarbam u plavo, mogu da obučem majicu Ajron Mejdena, ali moj DNK je nešto drugo. Upravo ono što crpim iz svoje muzičke tradicije treba da razvijam dalje i predstavim svetu.

* To podrazumeva razmenu?

– Naravno da je podrazumeva. Otvoren sam ka drugim i različitim muzičkim tradicijama i uticajima. Štaviše, sarađivao sam sa umetnicima koji nemaju nikakve veze s flamenkom ko što su Tokinjo, Čečilija Bartoli, Dulse Ponteš, Alehandro Sans. Ali, ne odustajem od flamenka, jer upravo flamenko ima tu sposobnost da bude raznovrstan i promenljiv muzički žanr. U tom smislu smo mi flamenko muzičari izuzetno prilagodljivi. Otvoreni smo prema džezu, klasici i mnogim drugim žanrovima. Valjda je zato flamenko toliko univerzalan. Iz svog iskustva, gde god u svetu da sam nastupao, vidim da flamenko uzbuđuje publiku, budi emocije i strast.

* Kakva je budućnost flamenka?

– Iskreno govoreći, mislim da je veoma dobra. Ono čega se pribojavam jeste kakvu će nam publiku budućnost doneti. Mi muzičari i stvaraoci znamo šta radimo, ali nije mi jasno to da mediji, barem kada je reč o Španiji, flamenku daju sve manje prostora. Na radiju i televiziji je nažalost sve manje flamenka u udarnim terminima. To je tužno. Upravo mediji treba da doprinose njegovom očuvanju i pomognu u tome da mlade generacije postanu svesne flamenka kao ključnog dela svog identiteta.