Nevolja nije majka lepih veština, a neprestani strah od budućnosti ne pogoduje plemenitim osobinama. Društvo se menja evolucijom, a za to nam je potrebno da znamo da je obrazovanje više od ulivanja znanja… Advokat Srđa Popović govori za Ljude velikog formata.
Tokom profesionalne karijere susreli ste se sa najrazličitijim tipovima ljudi i vaše iskustvo u tom smislu je raznovrsno. Da li i kako prepoznajete dobre i velike ljude?
– Dobrih ljudi uvek ima. Pitanje je za one od formata, ali dobrih ima. Oni su kroz istoriju nekad priznati i nagrađeni, a najčešće su kažnjeni jer sredina ne voli svedoke svojih poniženja, svojih kompromisa i svojih izdaja. Na nekoga ko ima autonomni moral gleda se kao na neku čudovišnu pojavu. Mnogo sam o ovome mislio godinama, uvek smatrajući da je staračka iluzija da su ljudi sve gori. Bojim se da tokom svih ovih godina, upoznajući mnoge generacije, od onih rođenih u 19. veku, da postoji neki crv koji nagriza i neke osnovne ljudske osobine. Ljudima velikog formata ne smatram one koji su ostvarili naročite profesionalne uspehe, niti herojima. To su obični ljudi, recimo neki moler koji drži do kvaliteta svog rada, do date reči, do samopoštovanja. Oni malo govore, a brinu i rade svoj posao do savršenstva i uvek se osvrću za svojim radom. Ljudi danas postavljaju male zahteve sebi, a veoma velike zahteve drugima. Recimo, političari mnogo objašnjavaju sebe, do neukusa. To je deformacija na širem društvenom nivou gde brinemo samo o sopstvenim potrebama bez svesti i obzira prema drugima.
Napravili smo na početku razliku između velikog i dobrog čoveka…?
– Pitanje velikog formata je pitanje karaktera. Dobrotu je teško definisati i u jednom smislu to je ne činiti nikome zlo, biti dobronameran i želeti da pomogneš. Čovek od formata ne misli o imidžu, već o stvari koju radi, kojoj se posvećuje sa osećajem odgovornosti prema sebi samom. Deo toga podrazumeva i dobrotu, velikodušnost naspram sitničavosti, sposobnost da se pređe preko uvrede i nepravde prema vama i sposobnost da se bude sopstveni sudija po zakonima koje ste sami usvojili. To je odgovornost prema postupcima i životu. Ljudi kakva je bila generacija mog oca više nema. To proističe iz društvenih okolnosti. Na prvo mesto stavio bih našu lošu istoriju, našu nesreću. Nesrećni ljudi retko su dobri. Iluzija je da neko ko je patio samim tim stiče moralne kvalitete. Šopenhauer je govorio: „Nevolja je majka veština, ali nije majka lepih veština.“ Nauči čovek da gleda samo sebe, da se snađe, pa i da pregazi nekoga jer smatra da se njemu niko neće naći, pa i on ne duguje nikome pomoć. To je to nesrećno iskustvo. Drugo je večito osećanje da nam je voda do nosa. Svaki obzir osim lične koristi tada je luksuz. Grci imaju dobru poslovicu: „Puna vreća stoji uspravno“. Kada niste egzistencijalno ugroženi, vi možete sebi da postavljate pitanja, zahteve moralne, estetske i intelektualne. Kada javni život nije uređen, a politički poredak ne postoji kao neutralna pozadina života kroz koju se krećete kao kroz scenografiju, tada je na snazi stalni strah od budućnosti i to ne pogoduje nikakvim plemenitim osobinama.
Na koji način to može da se menja?
– To je put duge evolucije. Društva se ne menjaju tako lako, mora da postoji unutrašnja snaga, da se ono iznutra menja. Pa šta ako uđemo u EU? Za to sam, ali ne znači da ćemo od tog trenutka biti neki drugi ljudi. Decenijama slušam kako naizgled dobre ideje padaju u vodu kada se postavi pitanje: a sa kime ćeš to da radiš?
Nema duha, discipline za trajnu obavezu, da svoje vreme pokloniš društvu. Često se ovde govori o školovanju, o fakultetima… Ljudi se pripremaju za utakmicu i za nju se obrazuju, a obrazovanje nije samo ulivanje nekome znanja. Moj profesor matematike umeo je bulumente nas da pridobije, da prekine čas i govori o mnogim stvarima… a mi ga pomno slušamo. Tako se prepoznaju ljudi od formata, po poštovanju koje im se spontano ukazuje. Plašim se da ne postoje profesori koji zastanu i svojim se učenicima obrate kao ljudima. Mi danas imamo decu koja tuku profesora – i to zašto! Nove generacije moraju svesno da se oblikuju. Način dugoročnog mišljenja u siromašnim zemljama, sa istorijskim iskustvom koje mi imamo, gotovo je nemoguće. Strašne generacije rastu, a ne vidim da nekoga to zabrinjava. Čak i u tom komunizmu bilo je više makar privida da se govori o omladini. Ovde ta reč više ne postoji. Oni rastu, a osećaju da nikome nisu potrebni. Želja da odu odavde vitalna je i poželjna reakcija na okolnosti u kojima odrastaju. Mada, ni to nije sreća jer svako želi da prosperira u svom društvu, svojoj kulturi. Političari se busaju: to je za našu decu, a o deci niko ne brine…
Pokušaj da se pažnja javnosti skrene na pokušaje da se nešto izmeni, na ljude koji predano rade svoj posao, završi se pričom o lošim vestima i ljudima koji su deo naše svakodnevne medijske ponude, a ne znamo zašto…?
– Ovde je nastala borba svakoga sa svakim. Što više nula poređate iza sebe, to više vredite. Sve je posledica neprestanih istorijskih diskontinuiteta. Jedna epoha se završi i zaključimo da ništa nije valjalo…“ali ovo što mi radimo, pa to je nešto fascinantno…“ Toliko se često smenjuje da niko nije sposoban da se posveti nečemu dugoročno. Ne postoji racionalan razlog da se misli na duge staze. Mi nikada nismo zadovoljni i verujemo da sve iz osnova treba da menjamo, a i ljudi će se menjati automatski, bez ikakvih problema, kao da su od plastike i može mu se da se po svojoj volji menja beskrajno. Rađamo se sa predispozicijama i gledamo da odigramo sa kartama koje su nam podeljene najbolje što umemo. Nismo u stanju da imamo sopstveni moral i izbor, biramo lukrativnije rešenje u trenutku, većinsko. Nemoguće nam je da budemo individue, već trčimo brže bolje da pripadamo, po mogućstvu, vladajućem mišljenju, partiji…
ANKETA
Mario Bralić / fotograf
Moja preporuka za čoveka velikog formata je Zoran Simjanović. Od studentskih dana kreativno aktivan, pokretač rok grupe Siluete. Kao muzičar i kompozitor sve do danas učesnik je brojnih domaćih i stranih muzičkih projekata. Ljubav prema muzici i ljudima nesebično već godinama širi preko svojih studenata.
Emili Fink
Moj predlog je Branimir Džoni Štulić zbog inovativnosti koju je doneo u svakom pogledu u jednu epohu. Smatram da čovek poput njega zaslužuje da se nađe ovde, kako ljudi ne bi zaboravili ono što je radio i radi…
Danijela Lazarević
Čovek velikog formata je kompozitorka, dirigentkinja i pijanistkinja Isidora Žebeljan, uz to i najmlađa dopisna članica SANU. Njena dela izvode se u najvećim i najprestižnijim koncertnim salama u svetu i njen doprinos našoj kulturi i umetnosti nemerljiv je.
Poštovani čitaoci, pozivamo vas da se na sajtu lista Danas, Facebook i Twitter profilu priključite našoj potrazi za velikim ljudima. Molimo vas, ukažite nam na ljude koji nesebično pomažu pojedincima ili svojim angažovanjem čine dobro čitavoj zajednici.
@GrafixBeograd; @VelikiLjudi
www.facebook.com/LjudiVelikogFormata
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
