Foto: "Sebastian arhiva / Sanja Rotter" Ko još nije želeo da ima „Sebastian“ torbu, majicu, blok, svesku, makar olovku brendiranu ovim magičnim imenom?
Za ove i mnoge druge proizvode jednostavnih formi i jarkih boja, svojevremeno se čekalo u redovima u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu gde je bila smeštena Galerija Sebastian, o čemu su pisali i strani mediji.
Moglo bi se reći bio je to prvi jugoslovenski concept store, nastao dakle mnogo pre nego što je ovaj termin skovao italijanski sociolog Frančesko Morače .
Priču o tome kako je rođen „Sebastian“ kroz veliki intervju s Ljubom Gamulin, Spiritus Movensom ovog brenda napravila je dizajnerka Sanja Rotter za @sebastian.yugodesign.
Tekst je početkom godine, prenet na portal dizajn. hr . odakle se priča netom proširila i na drušvene mreže i izazvala talas oduševljenja kod onih koji se sećaju „Sebastian“ umotvorina.
Toliko, da su na ovaj tekst reagovali ne samo komentarima nego i fotografijama na kojima su žičane police, olovke, metalne kutije za olovke, koje se i danas čuvaju kao relikvije ako su označene prepoznatljivim – logotipom Sebastian, sa svoja četiri „a“ smeštenim u središte ove magične reči.
U nastavku, donosimo vam neke od zanimljivih delova pomenutog teksta.
Predmeti želja u Koka – Kola socijalizmu
Životni put, Sebastiana, kao jugoslovenskog brenda počeo je 1972. a završio se raspadom zajedničke države.
„Od nastanka 1972. sklopu turističke agencije Atlas (isprva kao Atlas Art Agency) i početka rada galerije u crkvi Sv. Sebastiana u Dubrovniku, Sebastian je od male umetničke galerije prerastao u kultni umetničko-dizajnerski brend.
Od 1977., uz izložbeni program i prodaju umetnina, Sebastian uvodi novi izvor finansiranja galerijskog programa: oblikovanje, proizvodnju i plasman robe široke potrošnje – u mreži vlastitih trgovina i prodajnih punktova, koja je do početka devedesetih narasla na četrdesetak prodajnih mesta diljem Jugoslavije.
Limene kutije, stakleno posuđe, sveske , mape, torbe raznih vrsta, ruksaci, pepeljare, olovke, majice, ćebad , žičane police… teško je uopšte obuhvatiti celi spektar Sebastian asortimana koji je kroz godine proizveden.
Proizvodnja je obuhvatala gotovo sve materijale, celu bivšu Jugoslaviju te prozvođače svih skala: od najvećih industrija do malih zanatlija.
Ime Sebastian ostalo je u kolektivnom sećanju generacija ljudi s ovih prostora, posebno u Beogradu i Dbrovniku, gde su bile smeštene njegove najvažnije galerije
Raspad Jugoslavije i početak rata, bili su glavni uzrok gašenja Sebastiana: period razaranja, propadanja i neprijateljstva bio je jednostavno neizbežan i toliko sveprisutan
Dubrovačka galerija danas, u potpuno drugom kontekstu još uvek postoji, dok je ona beogradska srušena zajedno sa zgradom u kojoj se nalazila, a mnogi od aktera priče emigrirali su s prostora bivše Jugoslavije“
U specifičnim okolnostima Koka-Kola socijalizma u Jugoslaviji, razvio se i ugasio jugoslovenski brend proizvoda široke potrošnje, koji su se razlikovali od svega ostalog dotad dostupnog na tržištu.
Jedinstvena, sistemska estetika žarkih boja, čistih i jednostavnih formi te eksplicitni brending, učinili su Sebastian proizvode predmetima želja za koje se u redu čekalo ispred galerije u centru Beograda, kakvu bismo danas nazvali concept store.
“Sebastian” je bio jugoslovenski “concept store” dok taj izraz još nije ni postojao”
Izraz je 1991. skovao italijanski sociolog Frančesko Morače, opisujući 10 Korso Komo – butik Karle Sozani u Milanu, koji je izvorno trebalo da bude knjižara u kojoj se izlažu umetnine. Ipak, obim trgovine proširio se na fotografije, odeću, nameštaj… spajajući tako modu, umetnost, dizajn, pa čak i arhitekturu.
Ljuba Gamulin progresivni master mind
Iza cele ideje i realizacije ovog projekta – galerije i serijske proizvodnje dizajnerskih predmeta pod brendom Sebastian, stoji jedna osoba – progresivni mastermind i vizionarka: Ljuba Gamulin. Njen rad kao art direktorke i producentkinje Sebastiana, obeležen je (uz Mirka Ilića, Borisa Ljubičića, Stipu Brčića, Nenada Dogana, Ivana Doroghyja itd.) „
Taj period svog života Ljuba Gamulin opisuje ovako:
„Ova je saradnja sigurno bila životno iskustvo za sve nas, neprestano druženje i učenje, zajedničko stvaranje i podsticaji, putovanja i traženja fabrika, sve je to bilo plodonosno i inspirativno. Nije se radilo samo o profitu i sticanju. Mislim da baš ništa od toga nije danas moguće i da zapravo nemam nikakve poruke… Industrijski dizajn je za mene bio zapravo toliko važan jer je bio demokratski i prihvatljiv svima, a odvajao nas je od ručnog rada, najčešće kiča. Rad s proizvođačima, promatranje ondašnjeg radnika/seljaka kojima je fabrika u doba poljskih radova često tolerisala „bolovanje“. Sve je to imalo humanu notu, i to je suština stvari; sav moj posao je bio pod tim motom – svima mora biti bolje, samo to je vredno truda”
„Svima mora biti bolje, samo to je vredno truda”
Prema Ljubinim rečima prekretnicu u razvoju brenda bilo je njegovo širenje na milionski grad – Beograd. Ljudi su čekali u redovima ispred Galerije Sebastian u Knez Mihailovoj, subotom su dolazili iz obližnjiih gradova, ili izdaleka sa listama za kupovinu…
„Instant uspeh koji smo ostvarili, je bio apsolutno zapanjujuć. Kad smo podigli zavesu, ostali smo potpuno zatečeni gomilom koja je navalila, da smo isprepadani morali zatvoriti vrata i puštati po desetak kupaca. U velikoj reportaži o Beogradu, nemački dnevni list Süddeutsche Zeitung opisao je red koji se protezao niz ulicu: izgledalo je kao da u velikom redu ljudi čekaju neki retki prehrambeni artikl, možda neku jeftinu kafu, a ne proizvode… i tu je išao opis naše ponude. Slabo se sećam i žao mi je da sam taj članak izgubila jer su upravo to bile prve rečenice uvoda u našu beogradsku priču. Bili smo ponosni. Beogradska prodavnica postala je stvarno big deal – ljudi su dolazili izdaleka s čitavim listama za svoje prijatelje, subotom su stizali svi iz obližnjih gradova ali i ostalih gradova Jugoslavije – mi smo bili mesto za kupovinu“, priča Ljuba Gamulin.
Ljuba je danas 81-godišnja penzionerka, koja se nakon životnih pustolovina po svetu: Parizu, Londonu, Nju Jorku, Beogradu, Meksiku, Izraelu, Africi i gde sve ne nastanila “ tamo odakle je sve počelo: na moru, na jugu Hrvatske – u dalmatinskom zavičaju, svom prirodnom habitatu.
Nakon burnih devedesetih, u potpunosti se povukla iz javnog života i danas živi samotno u gradu Stonu na Pelješcu. Njen dan okupira čitanje knjiga, praćenje politike (posebno u Americi), kuvanje i prerada domaće hrane, samoniklog bilja i pečurki, internet i – Netflix! Sasvim donedavno, bavila se i uzgajanjem maslina u Istri, u maslinjaku koji je sama posadila pre 25 godina.”
Ljuba je diplomirana istoričarka umetnosti ali je isprva želela da se bavi filmom. Iako nije uspela da upiše Pozorišnu akademiju, dok je studirala istoriju umetnosti izdržavala se radeći na brojnim kinematografskim projektima, recimo i kao neformalna asistentkinja režije Orsonu Velsu. Znanje je upijala i na putovanjima a kao poseban momenat izdvojila je boravak u Rimu, gde se, kako je ispričala, formirao njen odnos prema „stvarima“
„To je bio moj prvi susret sa jednim svetom u kojem su vladala drukčija pravila. Roba u izlozima bila je drukčija i privlačna, sve sam upijala i sigurno je tu nastao moj odnos prema „stvarima“. Dete iz jednog sveta gde je sve još bilo elementarno, umetnička i kulturna nadgradnja još nejaka, ulica siva”
Sve bele boje Benetona
Prema Ljubinim rečima važan susret s izlozima i ponudom, osetila je i kasnije, kao studentikinja, u vrlo maloj prodavaonici tada još nepoznatog Benetona, u Veneciji negde sredinom šezdesetih godina;
“Tada sam još bila student i radila na filmu. Dućan je izgledao sjajno! Imali su možda desetak artikala pletenine: džempera, šalova i kapa… svaki predmet dolazio je u više skladnih boja koje su se onda razređivale u sve svetlije nijanse. Bila sam impresionirana. Posle sam saznala da je sve proizvedeno u beloj i nakon toga bojeno u jakoj, pa u postupno manje zasićenoj boji. Tako se mogao kombinovati celi sistem odeće, a bilo je jednostavno u svakoj sledećoj narudžbini promeniti boje i nijanse. Belih artikala je uvek bilo na zalihi, i nije se zatrpavalo onim proizvodima/bojama koje se slabije prodaju. Prepametno!”, ispričala je Ljuba dodajući da je tako počela misliti i učiti, da bi kasnije, kad je došlo vreme, uspela dokazati da se kod nas baš sve to može napraviti, a da talenata imamo koliko treba.
Dizajniranje “porodica” predmeta
“Svi smo već putovali, shvatili da se može drugačije, nagledali se dobrih časopisa i proizvoda i razmišljali o vlastitoj proizvodnji u dizajnu” objasnila je Ljuba Gamulin iz čijeg intervjua saznajemo da je njoj i njenim saradnicima tada mnogo više od zarade značilo da makar za milimetar učine svet boljim.
To se, između ostalog, vidi i po konceptu nekih proizvoda, kao recimo kontejnera za reciklažu stakla koje je pre 30 godina obilkovao čuveni dizajner Saša Machtig i koji tada nisu naišli na naročiti prijem kod publike iako i s ove vremenske distance deluju fascinantno.
Jedna od formula za uspeh brenda Sebastian je bila i u tome što se nikad nije dizajnirao izolovani predmet nego celi sistem – “porodica”
“Dizajniranjem porodica i upotrebom jakih i čistih boja koje smo usvojili kao naš stav, zapravo smo jako uravnotežili izgled čitavog prodajnog prostora. Nemojte zaboraviti da se tih godina još uvijek živelo u mutnim i sivim tonovima i da je boja bila klik života za mene, a izgleda i za čitavo društvo! Bilo je jako mnogo artikala, ali pod zajedničkim nazivom, nisu stvarali kakofoniju nego očiti sklad. Time smo sugerisali ponašanje kupaca koje bi se moglo preneti i u njihove domove, što se u praksi i potvrdilo” ispričala je Ljuba Gamulin za @sebastian.yugodesign.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
