Fotografija se kao medij najbrže razvija iako ljudi nisu sposobni da prihvate izazove tehnološke tranzicije

Kelić u razgovoru za Danas kaže da distanca ne bi trebalo da bude prepreka onima koji vole fotografiju, jer fotografija i jeste jedna vrsta putovanja i avanture.

– „Fake Life“ je pokušaj da se odgovori na trenutno doba, jer nas digitalno vreme uvodi u jedno ubrzanje koje nije prirodno. U tom ubrzanju mi nismo svesni vremena u kome živimo i koje prolazi, a fotografija kao medij bi trebalo da čuva i poštuje vreme. Izložba je prozivod mog razmišljanja o tome – kaže Kelić o postavci.

Za nju su fotografije u boji snimane mobilnim telefonom, dok su crno-bele rađene foto-aparatom. Izložba je pokušaj da se autor suoči sa sopstvenom arhivom, – digitalne fotografije nastaju u periodu od 2007. a analogne još od 1984. do danas. No, Kelić je, kako kaže, imao izuzetnu pomoć.

– Pored šire grupe, tri saradnika su mi mnogo pomogla, dve kustoskinje, Ljubica Jelisavac Katić, koja se bavila analognim i Milica Lapčević koja se bavila digitalnim delom. Kao i dugogodišnji saradnik i prijatelj Miroslav Jovanović. Fotografije su prethodno postavljene na moj Instagram profil da bi u predigri i komunikaciji publika još pre postavke mogla da shvati šta želim. Na izložbi su uz Ljubičinu i Miličinu pomoć fotografije dobile novo čitanje i novi smisao – kaže Kelić.

Šta vam je suštinski uznemiravajuće u „fake life-u“, u zemlji ili globalno?

– Nisam se time bavio na dnevno politički ili globalno politički način, jer je to svima jasno. Bavio sam se promenom prirode samog medija. Fokusom na život u analognom dobu u prethodnom veku, u kontekstu svih vrednosti koje smo baštinili, u odnosu na sad. Počeo sam da fotografišem u 20. veku, u analogno vreme i ova izložba se bavi relacijom analognog – digitalnog. Tranzicija koja se desila u kulturno – političkom smislu, se pre svega desila u tehnološkom smislu. To mi je najinteresantnije, jer smatram da ljudi nisu sposobni da prihvate izazovni tehnološki razvoj, a medij fotografije je medij koji se najbrže razvija. Svakodnevno. Iako postoji manje od dvesta godina, on se prostire na tri veka. Fotografija u digitalnom vremenu globalno je izuzetno napredovala.

Šta u kontrastu sa fejk, predstavlja „real life“?

– Kontrast leži u odnosu prema memoriji, sećanju na sopstveni život, civilizaciju… Zbog znanja koje nam nameće digitalizacija, mi prolazimo život bez onih trenutaka zbog kojih se zapravo živi, a fotografija je u prethodnom periodu uspevala da te trenutke čuva. Najočigledniji primer – da li danas neko uopšte materijalizuje fotografije? Svi mi imamo milion fotografija na telefonima i računarima, ali ih nikada nećemo videti i nećemo se setiti tih trenutaka koje želimo da sačuvamo. To je upravo povezano sa tim ubrzanjem. Dok sada mi razgovaramo, ko zna koliki se broj fotografija u svetu snimi. Postavlja se pitanje šta je sa njima, jer je dobar deo njih snimljen sa nekom ambicijom…

U kontekstu umetnosti, da li postoji mogućnost da fotografija snimljena telefonom parira fotografiji koja je snimljena sa foto aparatom?

– Milica me uverava da je moguće… Ali, to nije bila moja inicijalna ideja, ja sam želeo da budem digitalni kunić u eksperimentu tretiranja fotografije. Morao sam to to da iživim da bih shvatio sve promene unutar samog medija, što je izuzento bitno pre svega i zbog posla kojim se bavim i zbog mladih ljudi koji žive u digitalnom prostoru i sa digitalnom fotografijom, a žele profesionalno da se bave time… Miličina teza je: fotograf je fotograf bez obzira da li koristi telefon ili aparat, jer su to samo sredstva izražavanja. Ako u vama čuči taj fotograf, on će uvek imati neku reakciju i bez obzira čime fotografiše, uspeće da nametne svoju poetiku.

Da li biste izdvojili neku fotografiju iz ovog serijala?

– Izdvojio bih rad „Vesela kafica“ jer u svemu što radim imam otvorenost, nezavršenost, a taj rad je otvoren i on na izložbi ima svoje mesto. Rad predstavlja distancu u odnosu na vreme – ubrzanje (odlazak na kafu, ispijanje kafe) u smislu da smo stalno u nekom kašnjenju i nemamo vremena ni kafu da popijemo sa ljudima i razmenimo misli…Taj rad mi je još iz jednog razloga interesantan jer sam unutar njega uspeo da ostvarim komunikaciju. Umetnica Olivera Klikovac je dizajnirala štoljice koje sam poklonio akterima, koji su šoljice za kafu fotografisali na raznim lokacijama. Između ostalih, bivša studentkinja Katarina Ćirković me je zaista dirnula zato što je sa dečkom i njihovim psom na put do Maroka, na koji su se uputili kao mladi nomadi, ponela šoljicu… Iako to nije bilo u planu, u izložbu sam uvrstio i njene fotografije.

Završili ste Fakultet dramskih umetnosti (Filmska i TV kamera) što se nekako uvezuje sa vašim fotografijama jer imaju senzibilitet filmskih kadrova i priče…

– To jeste posledica mog filmskog obrazovanja. Uticaj filma na mojim radovima prisutan je od studentskih dana do danas. Verovatno sam, u skladu sa tim, birao narative koji se mogu povezati sa filmskom stilizacijom. Uvek me je relacija dokumentarno – konceptualnog zanimala. Fotografiju ne možete da realizujete van vremena u kome živite i koje živite, a sa druge strane, filmska stilizacija inspiriše me na kreaciju svojh fotografija.

Na šta ukazujete radovima?

– Fotografija ima slojeve isčitavanja. Fotografija ima te „lejere“ koji su povezani sa raznim aspektima života, da li su oni politički, sociološki, kulturološki… to zavisi od samog posmatrača. A to me otpočetka u komunikaciji intrigira. Posmatrač razmišlja o kontekstu i nalazi prepoznavanje, dok fotograf anticipira stvari i razmišlja u kontekstu toga šta želi da snimi i sačuva. To je ključno, jer svi gledaju, a šta ko vidi to je pitanje svih pitanja u fotografiji.

Da li postoje motivi, nešto što se ponavlja, što provlačite kroz dela čak i kada menjate kontekst?

– Suštinski mi je bitno da nađem meru između subjektivnog i objektivnog. Fotografija koju baštinim i kojom se bavim je i dokumentarna i konceptualna. Kao dokumentarna mora da bude objektivna, a kao konceptualna mora da bude subjektivna. Poenta je pronaći meru uz pomoć koje će te krajnosti da se pomire. Lično mi je, u kontinuitetu rada, to pitanje nad pitanjima. Pokušao sam da pomirim analogno i digitalno, crno-belu i kolor fotografiju, u narativu tradicionalno i moderno, lokalno i globalno… Krajnosti me intrigiraju da pokušam da ih u slojevima isčitavanja i razmišljana o fotografiji, pomirim. Motivi se uvode u te relacije. Ali suštinski su to stalno neke krajnosti.

Da li postoji konkretan razlog zbog kojeg ste fotografije iz Guče predstavili u crno – beloj boji, jer je Guča na neki način „narodno veselje“, šarenilo, a u crno – beloj varijanti dobija novu dimenziju. Šta ste videli iza boja?

– Guču sam fotografisao 25 godina, od devedesete do 2015. To se poklapa sa mojim stavom da fotografija zahteva kontinuitet, praćenje u dugom vremenskom intervalu, kao i temu koja intrigira i provocira na predstavljanje sopstvenog razmišljanja o sredini u kojoj živite, životu… Ja nisam samo crno – bele fotografije snimao u Guči, ali sam taj ciklus odvojio. Imam serijal „Šabac, Guča preko Kučeva“ trougao, – na zapadu Šabac, na istoku Kučevo, Guča na jugu. Bilo mi je interesantno da se bavim ikonografijom Guče. Nisam njen promoter, ali svaki žitelj naše Srbije treba da ode tamo, bez obzira da li voli to ili ne, da vidi i doživi… Shvatio sam da taj doživljaj efikasnije može da prenese crno-bela fotografija jer mi je u likovnom smislu omogućila da odstranim, eliminišem višak informacija koje su prisutne na tako malom prostoru, gde se dešava mnogo toga i ima elemenata svega. Guču sam snimao u periodu najdramatičnije tranzicije našeg društva, devedesetih, i početkom 2000. kada se ta tranzicija završila, iako na neki način i dalje traje. Smatram da sam zaokružio tu priču.

U vešem serijalu fotografija „Nesavršena i nezavršena priča“ oseća se iskonska ljudska priroda, stavljena u socijalni konstrukt. O čemu ovaj serijal govori?

– Ideja tog rada takođe je proistekla iz perioda u kojem smo živeli. Inspiracija za njega bila je „Životinjska farma“ od Džordža Orvela, dok njegova „1984.“ ima kontekst u ovoj poslednjoj izložbi. Orvel je jedan od mojih omiljenih pisaca iz mladosti. Inspiracija. Kroz radove komentarišem vreme u kojem živimo i u kom smo smo živeli, nosim se sa njim. Kao i moje filmsko obrazovanje, tako i knjiški narativi, predlošci su i stilizacija za pokušaj da se ti jezici implementiraju u fotografiju. Sve to što smo mi, što nas dira, na šta reagujemo, kako to kasnije filtriramo kroz sopstveno iskustvo… Serijal „Nesavršena i nezavršena priča“ ne bih mogao da ostvarim da akteri na fotografijama nisu moji stric i strina. To je porodična priča u kontekstu iskrenosti i bliskosti. Nju sam u odnosu na celokupan svoj rad, uspeo najbolje da nametnem. Taj rad ima neku specifičnu težinu u odnosu na to šta sam sve fotografisao. U svom vremenu svi napravimo previše fotografija, a pamte nas po manjem broju njih. Ja ću verovatno ostati upamćen po tim fotografijama.