Foto: Miloš CvetkovićKnjiga „Sloboda do temelja“ sa fotografijama Miloša Cvetkovića Cveleta, Užičanina i jednog od naših najznačajnijih foto-reportera impresivne biografije, čije fotografije su objavljivali i najugledniji svetski mediji, biće predstavljena u beogradskoj galeriji „Endžio HAB“, u Dobračinoj 4, u četvrtak, 18. novembra, od 18 sati.
U istom prostoru biće priređana i izložba njegovih fotografija sa ratišta u Vukovaru i okolini, koje su objavljene u knjizi, na kojima je „uhvatio“ ljudsko zlo.
Izložba će moći da se pogleda do 23. novembra.
Knjigu je štampala beogradska kancelarija nemačke nevladine organizacije Forum ZFD, koju za izdavača potpisuje Nataša Govedarica.
Urednik je Slaven Rašković, sociolog iz Zagreba, a grafički urednik Igor Čoko, fotograf i atropolog iz Beograda.
I kniga i izložba podsećaju na pad Vukovara 18. novembra 1991. godine, odnosno, kako to ističe Slaven Rašković, „na dan kad smo pobednički slavili jedan od najvećih ljudskih i moralnih poraza u novijoj istoriji i pali na testu iz patriotizma i domoljublja“.
Knjiga, koja je foto-hrestomatija apsurdnosti rata i ljudske destrukcije, sadrži 83 fotografije koje je Cvetković snimio od kasnog proleća 1991. do ulaska i neposredno nakon ulaska JNA i paravojnih jedinica u Vukovar, 18. novembra iste godine.
U njoj su i tekstovi Miloša Cvetkovića i Slavena Raškovića.
Knjiga je podeljena u tri dela.
„Preludij“ dokumentuje događaje koji su prethodili vukovarskoj strahoti i dolasku dobrovoljaca Srpke radikalne stranke i drugih paravojnih formacija iz Srbije.
„Welcome to Yugoslavia“ je naziv drugog poglavlja koje svedoči o angažovanju JNA, dok je u trećem delu „Sloboda do temelja“ zabeležen ulazak JNA i srpskih paravojnih formacija u taj grad.
Bol, tuga, patnja
„U svakom čoveku živi istovremeno i zlo i mržnja i dobrota i ljubav. Zahvaljujući vodećim srpskim i hrvatskim političarima potpomognutima ekstremnim nacionalistima, video sam da je među ljudima, nažalost, prevladalo zlo i mržnja“, navodi Miloš Cvetković i objašnjava da je u fokusu njegove kamere „čovek i sve što mu se događa i da nije bitno ko je taj čovek“.
„U ratu se čoveku događaju bol, tuga, patnja, strah. Smatrao sam svojim profesionalnim izazovom da moje fotografije to pokažu. Jer, posao foto-reportera je da prati događaje, a upravo je rat jedan od najintenzivnijih događaja među ljudima“, kaže Cvetković.
Kaže da mu je bilo žao što, kao domaći foto-reporter, za razliku od inostranih kolega, nije bio u mogućnosti da prati i snimi događaje sa obe strane.
U to vreme je radio za opozicionu Borbu i etiketiran je kao domaći izdajnik, pa i strani plaćenik jer mu je Rojters plasirao fotografije u svetske medije.
Svakodnevno je beležio ratne prizore i nesreću ljudi u Istočnoj Slavoniji, prelazio vojne kontrolne punktove na mostu preko Dunava kod Bogojeva, stizao do Erduta, Borovog sela, Trpinjske ceste…
Bio je smešten u Odžacima u hotelu „Sloboda“, čiji naziv je svemu davao grotesknu simboliku. U jednoj kafani u tom gradu, kaže, zabeležio je nestvarnu scenu.
„Ukrajinka, striptizeta, počinje ples. U kafani glavni gosti vojnici i policajci. Opšte oduševljenje. Slikao sam i slikao i nastala je jedna od mojih najboljih fotografija. I danas, kad je gledam, izgleda mi nestvarno, kao da je neko u kafanu uneo lutku“, opisuje Cvekla.
Jednu fotografiju iz Borova Sela nije objavio.
„U krugu fabrike Borovo, vojna policija je zarobila više od sto branitelja i civila. Primećujem manju grupu mladića u skoro novim maskirnim uniformama. Likom mi se ne uklapaju među ostale. Fotografišem ih, a oni se bune, pitaju zašto slikam? Vojni policajac ih smiruje. Pitam ih odakle su? Oni odgovaraju – iz Zagreba. Ja – pa otkud vi ovde? Oni – pokupili su nas jednu noć, imaš li cigaru? Dajem im kutiju… Iz nekog razloga fotografiju tih mladića nikad nisam objavio“, svedoči Cvetković.
Kada su JNA i paravojne srpske formacije ušle u Vukovar, kaže da je većina hrvatskog stanovništa želela da se preda regularnoj vojsci, jer su pretpostavljali šta ih čeka ako ih budu zarobile paravojne jedinice.
„Dvorište vukovarske bolnice“, navodi, „bilo je puno kreveta sa mrtvima, čija tela su prekrivena čaršafima. Na palčevima nogu okačene ceduljice sa podacima. Preko puta u dvorištu desetine leševa. Preko njih popadalo jesenje lišće. Scena potpuno nadrealna. Kao na filmu. Bezbroj poginulih, osakaćenih… Pravoslavna crkva srušena, unutra sveštenik ljubi ostatke ikona…“
„Hodam vukovarskim ulicama. Skupljaju leševe i odvoze. Nailazim na oslobodioca koji sedi na sanducima od municije, kao Rodenov ‘Mislilac’, i kao da se pita šta sam to oslobodio i od koga?! Umoran, neobrijan, tužan, star, praznih očiju. Mi ga oslobađali, oni ga branili. I dan danas sedim, gledam fotografije i pitam se: Od koga?“
Jedini je foto-reporter koji je zabeležio zarobljavanje nekoliko stotina hrvatskih civila i vojnika.
„Popisali su ih“, navodi, „i posle se događa Ovčara, gde je ubijeno više od 260 ljudi.“
„Razumem da ljudi ginu u borbi, ali strašno je to što su ljude popisali i ubili tako što su ih odveli na streljanje. Posle svega, čini mi se da u srpkom jeziku više ne postoji reč izvini.“ Strašna je i ta čuvena rečenica: ‘Šta su oni nama radili?’. Ne mogu kao čovek da se pomirim sa tim. Jednostavno, to ne mogu da razumem“, kaže za Danas Miloš Cvetković.
Fotografije besmisla
Za njegove fotografije Slaven Rašković piše da pokušavaju da „daju kontekst i smisao isečcima užasa, boli i besmisla“, ali da dokazuju suprotno – „oduzimaju apsolutno svaki smisao i argumente ratu i destrukciji“.
„Dajući nam brutalno direktan uvid u strah, tugu, očaj i smrt s jedne strane, te banalnost i neodgovornost s druge, one do kraja ogoljuju besmisao borbe za nekim apstraktnim idealima. Idealima čiji se sadržaj lomi i puca na licima i telima namernih i prisiljenih aktera ove priče, najčešće bez razlike u tome u kojoj ulozi i na kojoj strani se nalaze“, piše Slaven Rašković.
Uz osvrte na vukovarske strahote, njihovu hronologiju i kontekst, hrvatske i srpske žrtve, zločin na Ovčari, gde su srpske paravojne formacije streljale 269 hrvatskih civila i vojnika, on navodi da „boj žrtava koje su ubijene u Vukovaru do danas nije precizno utvrđen“.
U Vukovaru je, piše, pre rata 1991. godine živelo 44.639 stanovnika, a da je, prema pouzdanim podacima, na hrvatskoj strani bilo više od 3.000 vojnih i civilnih gubitaka, od kojih je više od 80 ubijene dece, kao i više stotina, pre svega, vojnih žrtava sa srpske strane.
Više od 300 osoba s područja Vukovara i okoline se i dalje vode kao nestale osobe.
Te suvoparne brojke, ocenjuje, „ostaju nemoćne da iskažu veličinu ljudske cene koju je Vukovar platio u zadnjem ratu“.
„Nakon Srebrenice, Vukovar je grad s jednim od najvećih postotaka ljudskih žrtava u odnosu na predratni broj stanovnika. U smislu fizičke destrukcije grada, ono što je JNA napravila Vukovaru u tri meseca opsade ostaje primer nezabeleženog razaranja jednog grada u Evropi, još od završetka Drugog svetskog rata. U ime države, naroda i narodnosti (birajte), na grad i njegove stanovnike je ispaljivano i po nekoliko hiljada projektila dnevno. Otprilike, jedan po glavi svake osobe koja je sedela u vukovarskim podrumima“, piše, između ostalog, Rašković u svom tekstu u knjizi „Sloboda do temelja“.
Ocenjujući da zaustavljanje rata i ubijanja „lagano bledi pred stanjem u kojem se Vukovar nalazi danas“, on dodaje da je taj grad „memorijalno i centralno komemorativno mesto u Hrvatskoj, koji se gleda gotovo isključivo kao simbol patnje i stradanja hrvatskog naroda.“
To je, navodi, grad u kome deca različitih etničkih pripadnosti idu u različite vrtiće i škole, a Hrvati i Srbi imaju svoje paralelne institucije i paralelne živote, u kome se i dalje ne mogu postaviti ćirilične ploče na javne institucije jer se to završava nasiljem i protestima.
To je grad, nastavlja, u kome se još uvek zna ko zalazi u koji lokal, u kome se etničke tenzije jednom godišnje podižu na razine koje su odavno ostale u prošlosti u gotovo svim drugim delovima Hrvatske.
Grad u kojem već dugo ne padaju granate, ali i u kojem još duže nema ni mira.
„I dok listam, još jednom, Cveletove fotografije, ne mogu iz glave izbaciti rečenicu koju je nekoliko puta izgovorio dok smo pripremali ovu priču, a s kojom želim da je i krenete listati: ‘Samo su mrtvi videli kraj rata'“, zaključuje Rašković tom rečenicom iz filma „Braća“ (2009) Džima Šeridana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
