Kubanski književnik Fransisko Lopes Saća za Danas: Danas priznajemo književnu veličinu naših pisaca koji žive van Kube

Jedan od njih je kubanski književnik, književni kritičar, profesor teatrologije i književni kritičar Fransisko Lopes Saća s kojim smo razgovarali u gužvi koja je u utorak popodne bila na kubanskom štandu.

Kakvi su vam utisci sa Sajma knjiga?

– Prema onome što sam do sad video, sajam je veoma bogat sadržajem, mnogo je posetilaca, mnogo štanodva, knjige su raznolike. U slučaju Kube koja je ove godine u srcu Sajma svi posetioci mogu da vide ono što nudimo, svi programi koje smo organizovali bili su odlično posećeni. Knjige nekih našiih autora prevedene su na srpski, mnogo nam znači to što u Srbiji imamo čitaoce.

Da li je ovo vaše gostovanje doprinelo tome da se razbije stereotip o Kubi kao isključivo turističkoj zemlji s lepim plažama?

– Jeste, to je veoma važno. Knjige iz Kube koje smo ovde izložili nadilaze i prevazilaze sve stereotipe. Te knjige su autentične, dolaze iz male zemlje koja ima bogatu istoriju, ali u sebi nosi i veliki bol i patnju. U 19. veku bili smo žrtve ropstva, u 19. i 20. veku morali smo da se borimo u dve revolucije da bismo se izborili za status slobodne zemlje. To je za nas veoma važno, cilj smo postigli 1959. Morali smo da radimo veoma naporno jer smo pod opsadom, blokadom i političkim pritiscima SAD. Napredovali smo, ali uz ogromne teškoće. Amerikanci su nam prve komšije, ali šta je tu je. Mi nemamo ništa protiv američkog naroda, već protiv vlade SAD što je nešto sasvim drugo.

Kako ste na ovom vašem predstavljanju postigli ravnotežu između književnih klasika i savremenih stvaralaca?

– Na Kubi potivrečnosti nema. Kuba je prva zemlja koja je počela modernizam u Americi sa Hoseom Martijem i njegovim učenikom Rubenom Dariom. Oni su počeli s modernizmom, naša književnost je već bila ispred romantizma i do dana današnjeg služi za ugled i primer kada je reč o prozi, romanima, memoarima, poeziji, esejistici. Kubanska književnost je bogata, poznata i priznata van granica naše zemlje s piscima kao što je Aleho Karpentijer uz mnoge druge pisce i spisateljice.

Kako se na Kubi odnosite prema svojim velikim piscima koji žive u egzilu?

– U današnje vreme veoma dobro. Do pre nekoliko godina distanca prema njima bila je veoma velika. Ali danas priznajemo književnu veličinu naših pisaca koji žive van Kube, bez ikakvih problema. Čitam Severa Sarduja, Giljerma Kabreru Infantea, Rejnalda Arenasa – nemam nikakav kompleks i govorim o njima na svojim predavanjima, a radim i kao književni kritičar. NJihove knjige se ne izdaju na Kubi zato što oni ne žele da budu objavljeni. Oni su rekli da ne žele da im se knjige izdaju na Kubi. Opet kažem, reč je o veoma značajnim piscima.

Gde biste, iz pozicije književnog kritičara, smestili savremenu kubansku književnost u odnosu na hispansku i ostalu svetsku književnost?

– Mislim da kad je reč o Latinskoj Americi postoji nekoliko centara koji su generatori kulture. Jedan od njih je Kuba, drugi je Meksiko, onda je tu Argentina, pa Čile. To su četiri glavna cetra koja su iznedrila velike svetske pisce. I to svi od reda. Kuba je, u smislu kulture, srce Kariba: zbog književnosti, tradicije muzike i mnogih drugh stvari. Otvoreni smo prema svima. Opet kažem mi nemamo nikakav problem s američkom publikom već sa vladom SAD. Amerikanci bez problema čitaju kubanske pisce, slušaju kubansku muziku, njihovi muzičari su radili sa kubanskom muzikom, jer mnogi elementi džeza i roka dolaze iz kubanske muzike, u čemu je onda problem?