Fredi Merkjuri: Velika enigma

Fredi Merkjuri preminuo je 24. novembra 1991. godine.

Dobili smo 2018. godine film o njemu, ali je BBC, pre 11 godina, napravio dokumentarac koji možda najbolje može da opiše ovog neverovatnog umetnika.

Novembra 1991, nekoliko dana pre nego što je preminuo, Fredi Merkjuri se sastao sa svojim menadžerom kako bi razgovarali o tome kako najbolje da obelodane svetu da ima HIV.

Nakon što su se složili oko reči saopštenja, 45.godišnji pevač počeo je razmišljati o tome kako će ga se svet sećati. „Možete da raditi šta god želite s mojom muzikom“, rekao je, „ali nemojte da me učinite dosadnim.“

I želja mu je ispunjena. Mekjuri je i dalje rok zvezda 32 godine nakon svoje smrti.

U filmu koji je pre devet godina objavio BBC, „The Great Pretender“, Fredi se pojavljuje kao sve, samo ne dosadan. Film se bavio poslednjim danima ovog velikog umetnika koji je bio razigran, iznerviran i drag, da, ali nikada dosadan.

„Njegov hedonistički nagon, kulminirao na zloglasnoj proslavi 39. rođendana u Minhenu, vidi se u filmu: Fredi se razmešta dok se muškarci obučeni u žene vrte oko njega. Bivši menadžer Džon Rajd opisao je tu proslavu kao „poslednje dane Berlina, poslednji urlik“ – nakon čega se Merkjuri smirio i počeo da živi mirno.

Merkjuri je bio brižan, velikodušan čovek čiji je privatni život bio potpuno van dometa bilo koga, izvan malog kruga prijatelja. Za nekoga ko je prodao oko 150 miliona albuma, bio je čovek o kome se malo zna.

Njegova misterija bila je njegov adut, tvrdi Ris Tomas, reditelj „The Great Pretender“.

„Bio je slojevit. Bio je izuzetan.“ Kao primer, Tomas navodi Merkjurijevu nebrigu o svojoj bolesti.

„Rekao je članovima benda da je bolestan i nikad više nije razgovarao s njima o tome. Par dana pre smrti, menadžer benda otišao je kod njega. Prestao je da uzima lekove i oslepeo – bio je zaista loše. Ali sve o čemu je Fredi želeo da priča bila je njegova muzika.

„Gitarista, Brajan Mej trebao je da izda solo singl, a menadžer j je govorio da treba da ga odloži. Ali Fredi je rekao: ‘Reci mu da ga izda. Mogu da umrem u svakom trenutku – koji bolji publicitet može da ima?'“ (Maj je objavio singl, dve nedelje nakon Fredijeve smrti. Pesma je dospela na šesto mesto na listi.)

Tu je i njegovo ponašanje na sceni. Privatno miran i povučen Farok Bulsara, postjao je na pozornici divlji Fredi Merjkuri. Pred 70.000 obožavalaca, na stadionima širom sveta, prirodno stidljivi pevač gubio je svaki trag samosvesti. Obožao je muziku, obožao je rok.

Sa druge strane Monserat Kabalje je verovala, da je Fredi još poživeo, da bi sigurno zaronio u klasičnu muziku, koja je ga je tokom njegovih poslednjih godina života sve više očaravala.

„Razgovarali smo o tome da radimo nešto zajedno, nešto više klasično. Razgovarali smo da snimimo Fantoma iz opere, koji mu se jako sviđao. Bilo je dirljivo – znala sam da leži u krevetu i da je jako slab, i htela sam da ga iznenadim, snimila sam Fantoma. Pozvala sam ga i pustila mu snimak. Bio je jako srećan. Rekao je: ‘Hvala ti, Montsi, želeo sam jako da to čujem.’ I to je bilo poslednji put da sam razgovarala sa njim.“, ispričala je čuvena operska diva.

Tekstopisac Tim Rajs, koji je koautor dve pesme na albumu „Barcelona“, ipak tvrdi da Merkjuri nikada ne bi napustio Queen, koji su 1989. godine stigli na prvo mesto sa svojim albumom „The Miracle“ i ponovo sa „Innuendo“ u februaru 1991. godine.
„Nastavio bi da radi s njima, ali smo takođe razgovarali o radu na mjuziklu „Tragedija“, pričao je Rajs, „to je trebalo da bude veliki pozorišni komad, možda čak i velika opera. Fredi je želeo još da uči, da uči o muzici.“

Dugogodišnji lični asistent Merkjurija, Piter Fistone, kaže da je Fredi i kada je oboleo živeo samo za svoju muziku.

„Kada je dobio HIV nikada, ali nikada nije provodio vreme razgovarajući sa mnom, pitajući se gde ga je dobio, koji je to grad, koja zemlja. To je bio činjenica, dešavalo se. Znao je da će umreti, pa zašto da gubi vreme žaleći se? Ali imao je žal na kraju – što još uvek ima muziku u sebi, a ne može da je da.“

Raskošan životni stil, kuća u Kensingtonu opremljena japanskim antikvitetima, bogatstvo – to su bili samo dodaci.
Želeo je da se opet okupi sa Queen, ali da uporedo gradi paralelnu klasičnu karijeru.

Poslednje četiri godine njegovog života obeležile su neviđeni izliv kreativnosti koji nije obuhvatio samo projekat „Barcelona“ i dva hit albuma, već i snimanje nekoliko pesama za „Made in Heaven“, album koji je posthumno završen i objavljen 1995. godine.

„Ne mislim da je imao neostvarene ambicije“, kaže Fristone. „Smatrao se srećnikom što može da radi ono što je radio.“

Ali zašto još, toliko godina nakon njegove smrti, postoji toliko interesovanje?

Da li je, kao što Tomas kaže, to misterija koja se obavijala oko njega?

S Merkjurijem, zavesa se podigla i ponovno spustila, ostao je njegov umetnički izraz koji još niko nije dosegao.

Nije doživeo eru interneta, pa nije imao priliku da uništi svoj misteriozni život tvitovanjem i šerovanjem. Rok zvezde 21. veka su robinje svojih obožavalaca, prisiljene da izlože svoje živote pogledima, dok je Merkjuri obožvaocima davao samo svoju miziku, a oni su od njega samo to i tražili.

Čak je i zabranio da se oda lokacija na kojoj je sahranjen. Jer je želeo da ga se ljudi sećaju kao živog umetnika, koji je sve samo nije dosadan.