Frideriziko

 Ona je kovanica iz dvaju pojmova – ličnog imena „Fridriha“ i „rizika“, koje objedinjene reflektuju istorijske paradokse ove markantne ličnosti ne samo nemačke, već i evropske istorije. Slavu je želeo po svaku cenu, u rizik je ulazio hazarderski svojom politikom „sve ili ništa“ U 70 različitih salona, ovalnih kabineta i salona za muziciranje izloženo je 1.500 eksponata – slike, porcelan, časovnici, tapiserije, šinoazerije, knjige, mobilijar, biste, flaute, topovske kugle, vojne uniforme, poštanske marke, pisma, kao i skelet njegovog poslednjeg konja – na površini od 6.000 kvadratnih metara, što ovoj izložbi daju gigantske razmere. Kroz različite sekcije – „Dinastija“, „Riziko i slava“, „Evropa i svet“, da spomenemo samo neke, predstavljene su različite fasete kompleksne ličnosti pruskog kralja po kome je jedna čitava epoha nazvana.

Ko je bio Fridrih Veliki? Visoko obdareni vizionar ili tiranin, tankoćutni kralj-filozof ili hladni i promišljeni brutalni vojskovođa? U svakom slučaju bio je kompleksna ličnost, prožeta dubokim protivrečnostima. Sa jedne strane, bliske su mu bile ideje francuskog prosvetiteljstva, sam je sproveo reforme u Pruskoj i zalagao se za versku toleranciju, sa druge, kršio je mirovne ugovore, vodio rasipničke ratove i osvajao tuđe teritorije. I liberali i konzervativni u 19. veku, ali i protivnici Vajmarske republike i Nacionalsocijalisti su u njemu pronalazili „svoje ideje“. I u razjedinjenoj, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj pruski monarh je imao dva profila Janusovog lica – „Fridrih Zapada“ i „Fridirh Istoka“.

Tri su dominantna svojstva Fridrihove ličnosti koje se i mimo svih divergirajućih linija portretisanja kao crvena nit razaznaju u biografskoj pređi – „težnja ka priznanju i slavi, smelost da se uđe u rizik i veština pritvornosti“. Ova svojstva su, uno voce, među biografima identifikovana. Slavu je želeo po svaku cenu, u rizik je ulazio hazarderski svojom politikom „sve ili ništa“, a pritvornost je bila imanentni deo njegovog karaktera, te je još za života za mnoge bio „zagonetka“. Sva ta ambivalentna svojstva sprežu se istovremeno sa visokom intelektualnošću, ljubavlju za umetnost, književnost, muziku (sviranje flaute i komponovanje) i moderno shvatanje monarhije. Monarhija nije zasnovana samo na „Božijoj milosti“, već je filozofski postulirana i legitimizovana. Vladalac mora svoju vlast da zasniva na načelima razuma i korisnog delanja. Čuvene su dve njegove krilatice: „Svako mora na svoj način da bude srećan“ i „Ja sam prvi sluga u mojoj državi“.

Fridrihova epoha je kao epoha prosvetiteljstva poznata i kao „si?cle des philosophes“. I u ovom slučaju se to ne odnosi na akademske filozofe. Fridrih je najpre bio pod uticajem nemačkog filozofa Kristijana Volfa. Osim Volfove logike, on je odbacio racionalističku sistematiku njegove filozofije, da bi se okrenuo prepisci sa mnogo slavnijim filozofom i spisateljem – Volterom, koga je Gete zvao „čudom svoga vremena“. Vitez evropskog prosvetiteljstva, Volter, bio je pod uticajem Fransisa Bejkona, Džona Loka i Njutonove fizike, a u političkim nazorima sledbenik engleskog liberalizma. Sa Fridrihom ga spaja uzajamna naklonost i velika politička nada. No izgleda da nema dokaza da je Fridrih bio pod Volterovim uticajem. Volterova nada u Fridriha je bila temeljito uzdrmana upadom Fridrihove vojske u Šleziju. Iritirani Volter piše sa otmenom distancom o Fridrihovoj metamorfozi od Apolona u Marsa, odnosno od miroljubivosti do ratobornosti. Jedan drugi prosvetitelj, Deni Didro, pisao je o Fridrihu panegirično u članku o „Pruskoj“. Didro ga 1746. naziva „jednim od najvećih monarha“. Kroz zakone o pruskoj reformi zemljišnog prava, obnavljanje Berlinske Akademije i zaštitu umetnosti i nauke, Fridrih je sebe učinio besmrtnim. U toj neobičnoj igri Fridrih je istovremeno monarh, zakonodavac i filozof na prestolu. Kant mu se divio, nazvavši njegovo vreme ne samo „Epohom Prosvetiteljstva“, već i „Stolećem Fridriha“. Kant će u svom spisu o „Večnom miru“ da parafrazira Fridrihovu izreku o „prvom sluzi u državi“, ne kao izraz gordosti, već kao „dobar primer legitimne, reprezentativne forme vladavine“. Hegel će Fridriha glorifikovati kao „filozofa kralja“ i dodati epitet „Fridrih Veliki“. Hegel nije u načelu tolerancije prepoznao nadkonfesionalno načelo, već ga je pre video kao „protestantski princip“, te Fridiriha apostrofira kao „heroja protestantizma“. Šopenhauer ga je smatrao velikodušnim i tolerantnim. To što je Kant mogao da objavi „Kritiku čistoga uma“, veli Šopenhauer, počiva na činjenici da je „jedan filozof sedeo na tronu“. Za Šopenhauera je Fridrih uzor i u pitanjima političkog liberalizma. Fridrih Niče će ga u jednom dahu uvrstiti u povorku sa Cezarom i Napoleonom. Vilhem Diltaj ga vidi kao „stoičku ličnost“ i sravnjuje ga sa Geteom.

Ova grandiozna izložba omogućuje duboki psihološki pogled u Fridrihovu ličnost bez maske. U dvanaest poglavlja je bez herojizirajuće idolatrije osvetljena Fridrihova fasetama bogata ali i kontroverzna ličnost, njegov zagonetan karakter, kao i njegove epohalne ideje, mišljenje i delo.