Šef-dirigent Beogradske filharmonije, maestro Gabrijel Felc: Ako se stvari u Filharmoniji ne promene, najbolji muzičari će otići

Pre Beograda Bramsov maraton sviran je samo u Hamburgu, kažu u BGF, a maestro Felc u razgovoru za Danas ističe da su u Filharmoniji svi spremni za ovaj veliki projekat.

– To je poseban momenat za sve nas na bini. Svi muzičari, a i ja, veoma volimo Bramsa. On je jedan od najuzvišenijih i najčešće izvođenih kompozitora. Zasta se radujem – kaže maestro Felc, koji je već deceniju i generalni umetnički direktor Dortmundske opere i šef dirigent Dortmundske filharmonije.

Zbog čega je baš Brams na programu – da bi BGF zaokružila dela čuvenog „trija na B“ – Bah, Betoven i Brams ili zbog Vaše sklonosti ka kompozitorima poznog romantizma?

– Naravno da ja kao Nemac imam sklonost prema muzici moje zemlje što je logično, a i poznato. Ali to je i aktuelno. Posle uspeha Betovenovog maratona razmišljali smo u upravi BGF šta bi trebalo da bude sledeći korak, imajući u vidu i da situacija u BGF nije laka. Generalno, težim da kao svoj projekat sa orkestom kao šef-dirigent imam uvek jedan specifičan i interesantan program kao što je bio Rahmanjinov maraton sa tri klavirska koncerta ili kao što će biti kompletna Pučinijeva opera „Madam Baterflaj“. U januaru je bio Bah – velika Misa u Ha molu. To je to.

Da li je Brams i logičan sled, mnogi zbog prepoznatljivog muzičkog uticaja Prvu Bramsovu simfoniju smatraju nenapisanom Desetom Betovenovom simfonijom?

– Uvek je rizik imati veliki projekat koji traži marketing kao da je reč o sportskom događaju, a zapravo to nije. Za mene to nije, motiv je zaista ozbiljan. Ne radim ovakve koncerte i poduhvate zbog Ginisove knjige rekorda, to me ne zanima. Ja isprobavam nove koncepte za koncerte u sali u našem potpuno digitalnom vremenu. Veoma je frustrirajuće da svakog jutra na doručku u hotelu gledate decu staru dve godine kako hodaju sa ajpedom veličine polovine deteta. Ne samo da hodaju nego jedu i igraju se sa ajpedom. To nije moj svet, ne želim da živim u takvom svetu. Ozbiljan sam. Za mene je to prva stepenica koja ceo svet, naše društvo i zajednicu vodi ka totalnom haosu. Kad odem na probu, srećan sam jer smo tamo bez interneta samo muzičari, instrumenti i ja. Ali, žao mi je zbog dece – ne igraju fudbal, ne sede na suncu, ne čitaju knjige… Kakva će biti situacija u budućnosti sa knjigama Dostojevskog, Pasternaka, Šilera, Hemingveja…? Ko će čitati Hemingveja za deset godina? Katastrofa! Politika mora da stavi pod kontrolu digitalni svet, mobilne telefone, televizore… U Nemačkoj politika je da u svakoj školi svako dete dobije laptop. Najbolje će biti da se to uvede i u zabavištima.

Da li su deca na koncertima klasične muzike jedno od rešenja protiv digitalnog haosa?

– Naravno, ali jedan Bramsov koncert ne može da bude rešenje za digitalni haos u svetu. Sa mojom decom postoji isti problem, moja žena kaže da svakog dana sa našim prvim sinom koji ima 14 godina vodi rasprave zbog mobilnog telefona.

Šta za Vas kao muzičara znači Brams?

– Brams je majstor, gromada i institucija klasične muzike. Danas je tipičan predstavnik starog sveta. On je, naravno, bio vrlo dobar pijanista, znao je mnoge detalje u vezi sa raznim instrumentima i svi muzičari, ne samo ovde u Filharmoniji nego i drugim orkestrima, uvek komentarišu: „Brams zna tačno kako moramo da sviramo.“

Da li i u Dortmundu planirate eksperiment sa Bramsom kao što je Betoven sviran u dva grada?

– Ne. Brams je program samo za Beograd. Ali, u junu 2025. imaćemo projekat Rahmanjinov, samo u Dortmundu.

Među svim vodećim svetskim izvođenjima Bramsovih simfonija obavezno se pominje Berlinska filharmonija sa Herbertom fon Karajanom. Da li je i koliko to izvođenje imalo uticaja na Vaš pristup Bramsovoj muzici i da li je moguće izvan Karajanovog pristupa „čitati“ Bramsa?

– Ja sam slušao to izvođenje Berlinske filharmonije mnogo puta, iako sam u vreme Herberta fon Karajana bio još dete. Za mene je bilo interesantnije to što sam kao student u Berlinu slušao uživo filharmonijska izvođenja Bramsovog opusa mnogo puta, uključujući i simfonije, što je bila dobra škola.

Zahvaljujući Vama BGF je održala prvi koncert na otvorenom, svirala Betovenov, Rahmanjinov, a sad i Bramsov maraton, operska muzika se vratila na repertoar… Šta još može da se očekuje?

– Ne znam, specifičnost našeg vremena je da traži da uvek imamo neku novu umetničku i marketinšku ideju, jer samo sviranje koncerta klasične muzike više nije dovoljno. To je moglo pre 40 godina kad je svaki grad imao orkestar i svirao koncerte sa solistom i simfonijom. Nama su potrebne nove ideje da idemo dalje.

Sa Rahmanjinovim ste stekli status „ultramaratonca“. Gde ste postavili „lestvicu“?

– U prvi mah spolja gledano maraton u klasici uvek ima taj sportski momenat, ali na kraju to je jedan mentalno fokusiran događaj za publiku, orkestar i mene. Fizički, samo na drugoj strani.

Poslednjih meseci u javnosti se mnogo govori o neadekvantnim materijalnim uslovima rada BGF. Vi ste se pismom obratili ministarki kulture Maji Gojković, apelujući da se problemi reše. Da li ste dobili odgovor?

– Moram da kažem nisam dobio ništa. Nula, koma nula.

Kakva je situacija u Dortmundu i Nemačkoj. Kako tamo funkcionišu odnosi između filharmonije i države kad je reč o finansiranju?

– Moram da kažem da nisam nikakav protivnik sistema. Ja sam neutralan, ali moram da ozbiljno ukažem na situaciju. Ona je u celom svetu ista. Imamo jedan grad i jedan problem. Aktuelno taj grad je Beograd, a problem možda mali a možda i veliki jeste BGF. BGF ima potencijal da bude vrhunski evropski orkestar, ali je potreban novac. Imamo dve opcije. Jedna je da sve ide i dalje kao mali haos – imamo probleme, previše rasprava i posle 10 godina istu situaciju. Druga je da zajedno na osnovu dogovora donosimo odluke o novim ljudima, poboljšanju stanja, novoj ili drugoj sali što je neka perspektiva. To je bolja opcija jer orkestar ima šanse da napreduje, makar i sporo. Svaka druga varijanta znači da će najbolji muzičari otiću i druge orkestre u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, a posle dest godina nema orkestra, a grad ima problem. To je uvek situacija i u sportu, kulturi, industriji … najbolji ljudi odlaze.