Garsonjera

Radijator od livenog gvožđa, pričvršćen za jedan od zidova s odlepljenim tapetama, bio je prekriven rđom; čitav blok je jednoglasno isključio grejanje, proklinjući ga kao glavni izvor siromaštva, neuhranjenosti i praznih novčanika u celom kvartu.

Zimi bi ljudi puštali električne peći samo u sobama sa sasvim malom decom, i to po nekoliko sati dnevno.

Uveče su gomilali pokrivače, jorgane, staru odeću i kreveti su im se pretvarali u jazbine, u kojima su pokušavali da provedu što više vremena tokom dana, prateći dah koji se izmicao u obliku smrznutih klupka iz njihovih pluća.

Ali sada se, kao slabi, gladni crv s kalendara spuštao kraj aprila.

Napolju je bilo vruće, nezaposleni su se grejali na klupama, obučeni u staru, izbledelu odeću.

Кlupe ispred blokova odavno su bile slomljene i spaljene u pećima po zgradama, ljudi su sakupili deo najlona koji je pao na zemlju i sedeli su na golom asfaltu, bez razgovora, srećni što se besplatno greju.

Pre nego što dođem u oronulu garsonjeru, doživela bih neopisivu metamorfozu.

Prvo sam ostavljala džip „čiroki“ u napuštenoj kancelariji (zapravo, bila je to šupa od cementnih ploča čiji su neki prozori bili zamenjeni limom) u kamenolomu.

Moj otac je kupio džip dve ili tri nedelje pre nego što je upucan, ali on nije uživao u automobilima i bilo čemu što se kretalo na točkovima.

San mu je bio da kupi sopstveni brod.

Avaj, brod nije mogao da bude parkiran u kamenolomu, niko tamo nije radio, pretpostavljam da ga je otac koristio kao bazu odakle je distribuirao ukradene automobile, a možda i drogu.

Ali to me ne zanima – ja ne kradem automobile niti prodajem drogu, bar ne za sada.

U kancelariji sam imala sedam pari stare, istrošene odeće, navlačila sam ih na ogrtač od slanine na svojim kostima, obuvala sam neke skroz pocepane cipele sa izlizanim đonovima i, naravno, nisam ulazila u „čiroki“.

Policajci bi svojim izvanrednim mozgovima odmah pomislili da sam ga ukrala.

Tu je počinjalo moje dugo putovanje do garsonjere, gde sam, odevena epohalno ružno, čekala Simu.

Da su Galentin i glamurozna elita grada mogli da zamisle da imam intimni susret sa Ciganinom, svi bi se zagrcnuli od zaprepašćenja.

Simo je nastavljao da dolazi kod mene bez gaćica, s meni dobro poznatim pocepanim farmerkama i onom ljubičastom majicom koja više nije bila ljubičasta, već beličasta i pocepana na leđima.

Obično sam ga molila da uđe u kupatilo, gde je uvek bilo tople vode.

– Greješ je zbog mene, Mone? Luda si, kažem ti – i umesto da se okupa vrućom vodom, zatvarao je slavinu, puštao skroz hladnu vodu i ubacivao se pod tuš.

Njegovo tamno telo, sjajno poput parčeta kokaina, blistalo je i ježilo se.

Zamišljala sam ako bi Galentin umočio svoju božansku glavu pod tako hladni mlaz, za nekoliko dana umro bi od meningitisa.

Simo je frktao, puneći usta vodom iz tuša, koju Galentin nikada nije pio, pun otupljujućeg straha od dizenterije, kolere i žutice.

Njegova sekretarica donosila mu je kristalnu čašu mineralne vode uvezene iz Francuske.

Dva puta dnevno Galentin je gutao zanimljive, vrlo vrtoglave kombinacije vitamina.

Simo je gutao hladnu vodu iz tuša i stalno se divio: „Ukusno! Slatka ti je ova voda, Mone! Sad znam zašto si tako lepa!“

Prevod s bugarskog: Elizabeta Georgiev

Autorka je poznata bugarska romansijerka i pripovedačica. Predsednica je Bugarskog PEN centra. Njen najprevođeniji roman Četvrtak objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.