Gde god da korakneš, to je „demagogija do bola“: Glumica Seka Sablić o stanju u kulturi i društvu

Poredeći stanje nekad i sad, legendarna predstavnica srpskog i jugoslovenskog glumišta kaže da je svojevremeno Atelje 212 bio zaštićen „kao retka vrsta“, zahvaljući Miri Trailović, rekla je ona za N1.

Danas, iako veruje da su „većina glumaca levičari“ i „na pravoj strani“, mali broj njih je zloupotrebio svoju popularnost.

Oni koji nisu, kažnjeni su, jer su govorili protiv režima, navodi i spominje primer Gorana Markovića.

„Živela sam u vremenima jedne demokratije. Atelje 212 je bio zaštićen zahvaljujući Miri Trailović. Mogli smo da pričamo šta hoćemo, ona je branila to pozorište. U kasnijim vremenima, prozivali su me za ono što sam govorila… Samo sam govorila ono kako mislim, a prozivke gotovo nisam ni primetila. Oni se boje miša, ako je miš protiv njih – odmah ga ‘vataju“, rekla je Seka Sablić.

Upitana da li je Jugoslavija zemlja u kojoj bi i danas živela, Seka ističe da je kultura, kao i ostali segmenti društva, u Jugoslaviji bila sigurna.

„Sve što je danas propalo i u mraku, sve je to bilo zaštićeno i u punom sjaju. Mira Trailović je bila svetski menadžer, ona koja je radila ne u svoju korist (kao što rukovodioci rade danas), već za Atelje 212 i svoju kuću. Odlično je sarađivala sa vlašću, iako nije bila član partije. Imali smo tada vrhunske gradonačelnike koji su briniuli o svemu, pa i o kulturu. Mira me je, kada sam imala 28 godina, zvala i pitala me hoću li da dobijem stan. Rekla sam da hoću, a ona me poslala kod (Milana) Vukosa (potpredsednika Skupštine grada Beograda u vreme Branka Pešića). I Vukos meni u 28. godini dodeli stan. To je naučna fantastika za današnje vreme. Petar Kralj i ja smo dobili stanove. To nije bila samo sigurnost, već i mogućnost da postaneš čovek, osamostališ se“, prisetila se.

Kultura je svesno uništavana od devedesetih godina, istakla je.

Borba se sada, podseća Seka Sablić, vodi i protiv ljudi koji se zalažu za istinu, ljudska prava, jednostavnost, pošten život, slobodu, demokratiju, dostojanstvo čoveka…

„To nije mnogo, malo je, a kao da smo u veku Olivera Tvista… Mi i ne znamo kako je van Beograda, gde ljudi nemaju šta da jedu. Oko 12.000 je socijalno davanje, a ako neko ima i metar zemlje, nema pravo na to. Kada su ovde dolazili Srbi iz Hrvatske na traktorima, pa kad smo Brana Crnčević, ja i drugi jurili da oni dobiju nešto, zemlja im je davana, a nisu imali ni lopatu“, podsetila je.

Gde god da korakneš, to je „demagogija do bola“, navodi.

Ovo društvo, smatra, jeste u potpunom mraku.

„Ne govorimo o spoljnoj politici, strašno je što smo posvađani sa svim susedima. Andrić je pisao kako je Bosna zemlja mržnje, a to je sada postao čitav Balkan. Skoro sam gostovala u Banjaluci, pa zagledam ljude. Volela sam Bosnu, taj divan čisti govor, ali sad se mislim je li tu onaj što je bio na Novom Beogradu, da meni ukrade moj glas, da mene zezne. Pojavljuje se jedna netrepeljivost. Mržnja je uvek postojala ovde. Aca Popović je pisao divnu predstavu ‘Svinjski otac’, bio je veliki patriota i Srbin, ali je pisao istine. Pisao je i taj lik koji sam igrala – svekrvu koja mrzi bez razloga. Ona mrzi toliko svoju snaju da je natera da baci dete u Moravu. Igrala sam je sa zadovoljstvom da pokažem publiku da postoji mržnja i bez predrasuda. Mi verujemo da smo divan narod, veliki i srdačan, a svačega ima tu.

Glumica je pričala i o ideji predsednika privremenog organa Aleksandra Šapića o prebacivanju posmrtnih ostataka Tita u Kumrovec, ocenjujući to rečima „sramota“ i „bedno“ i ističući da sama dolazi iz porodice koja nije svojevremeno bila za komuniste.

Više o razgovoru Seke Sablić za emisiju 360 stepeni na TV N1 pročitajte ovde.