Gde kontemplacija sreće konstrukciju

To je verovatno i najbolja vest u vezi sa 23. izdanjem ovog još uvek nepokorenog festivala nove i drugačije muzike u našem komadu sveta. Putem kojeg mi zaista nastavljamo da komuniciramo sa onim končićem zvuka što nas sigurno provodi kroz zamršene hodnike savremenog muzičkog lavirinta. Jer, u tom lavirintu možemo bez sumnje da čujemo sve vibracije planete i odemo privučeni na najrazličitije strane, ali da nikad zapravo ne budemo u stanju da tako izolovani i zaneseni procenimo koji je pravac onaj što vodi do cilja. A cilj je… pa, potpuno oslobođenje vašeg muzičkog bića!

Noć dueta na Ring Ringu, ponudila je tako u subotu uveče dve skupocene poslastice u Velikoj sali SKC-a, zapravo veoma primerenoj sa svojom lepotom i patinom zvučnog rodoslova – koji se može gotovo ‘namirisati’ ovde – hrabroj muzičkoj viziji festivala što ovu dvoranu iznova upućuje ka budućnosti. Najpre, pijanistkinja Marina DŽukljev i bubnjar/violista Aron Porteleki izlaze pred publiku sa svojim ukrštanjem ideja, inspiracija, dosadašnjeg iskustva i – svojih instrumenata! NJihovo uzajamno umetničko prožimanje, tokom veoma intenzivnog nastupa, u vašem sluhu povremeno čini da komplet bubnjeva pretvara se u klavir sa svojom suštom pijanističkom prefinjenošću doticaja, a klavir u još neupoznat sistem udaraljki što ispaljuju svoja torpeda pravo u pleksus vaše percepcije. Gudalo kojim se Porteleki služi kao palicom, ali i kao alatkom za struganje delova svog udaračkog pribora, dok klavir DŽukljeve vrluda kroz zakučaste malstreme dirki, ispitujući jezik onih bubnjarskih mini-tornada što u odgovor stižu sa druge strane, nezaboravni su. Ovde kontemplacija sreće destrukciju nežnog milozvučja, da je odmah zatim smeni haos smrvljenih ritmova i obračun sa dosadašnjim praksama na izabranim instrumentima. Uzbudljiv pogled u kreativni regionalni futur.

Ako je ovo bila mlađa verzija totalnog predavanja muzičkoj magiji, koja momentalno udružuje izvođače i publiku u jedan isti pulsirajući organizam, onda su veterani Ken Vandermark i Paal Nilssen-Love pokazali kako se to radi nakon dugih godina zajedničkih užitaka u istom tom ‘poroku’ šamanskog omamljivanja sebe i svih okolo prisutnih, onim svojim uvek neuhvatljivim sviračkim višebojem. Te genijalne onomatopeje Vandermarkovog saksofona u startu, taj zveket damara bubnjeva i udaraljki Paala Nilssena-Lovea od čistog zlata, vredni su svakog sekunda čekanja, pa koliko god proteklo između njihovih dolazaka ovde. Sijaset neobičnih udaraljčica, posudice pune hipnoze, bombardovanje briljantnim smislom, krase ovde Paalov scenski departman. On svira svoje bubnjeve kao da jaše konja u punom galopu, šiba ih sa nežnošću i saosećanjem, mamuza ih, zaseca u hipu, dok se Ken prihvata svojih pak instrumenata da podigne čitavu džinglu zvukova što vas začikavaju i napadaju sa svih strana, dotičući vas svojim čvornovatim stoletnim korenjem i sočnim grozdovima listova tako da sve pršti i odleće unaokolo. Fizički ste to mogli da osetite na svojoj koži, bez preterivanja, a nakon ovog bazičnog ‘provetravanja’ vašeg slušnog aparata i istresanja iz sopstvene kože, usledila su dva legendarna bisa, na opšte oduševljenje publike – suptilna poput svile šapata i istovremeno divlja kao da niz lokomotiva neprestano naleće na vas, zauvek izmeštajući sve membrane u telu iz svojih dosadašnjih ležišta. Kakva predivna avantura!