Gde piramida susreće oko

Čudesno japansko veče na 24. Ring Ring festivalu zapravo je neprepričljiv zvučni događaj. Ono što su vam najpre u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra za svojevrsni uvod priredili trubač Nacuki Tamura i njegova fascinantna kolaborantkinja Jošino na drevnom instrumentu ‘biva, samo se na osoben način nastavilo intenzivnom klavirskom avanturom pijanistkinje Satoko Fudži. Rezultat je dvodelna psihodelična epopeja koja se gradi jednako herojskim pristupom instrumentu, koliko i suptilnim ophođenjem sa nekim od njegovih najneverovatnijih sastavnih elemenata.

U slučaju Nacukija Tamure, Jošino i Satoko Fudži, i samo navođenje osnovnog instrumenta kojim izvode svoju muziku – stalno se dovodi u pitanje. Da, to zaista jesu truba, biwa i klavir, ali su to i razne stvarne i nestvarne udaraljčice, duvaljke, palice, strune i pre svega srastanje sopstvenog organizma, njegovih pluća, krvotoka i spletova nerava sa pomenutim prenosiocima zvuka napolje. Kada Tamura i Jošino započnu svoj nastup, niste do kraja zapravo sigurni prisustvujete li nekoj pank dekonstrukciji i radikalnom distorziranju svega poznatog – kada je reč o ovoj Nacukijevoj trubi i jednoj vrsti laute u rukama Jošino – ili pak pratite neku prastaru pripovest u kojoj vam se iz kakvog zametka peščane oluje i mikro-majstorija škripe i grebanja najednom ukazuju čitavi svetovi iz davnašnjih epova.

Dobri demoni i ljudska bića, zveri i ptice, vasceli svet ukratko obznanjuje skupa svoje postojanje u živopisnim monolozima i dijalozima. Pod svodom prekrasne sale SKC-a oni zajedno kliču mesecu i podižu uvis povetarac, poput džinovskih stvorenja u vazduhu, čiji vam dah nosi misli i nagrađuje vaša čula svežinom, dok meditirate na svojoj ličnoj hridi u sred okeana slušnih senzacija. Ali, na koliko samo delikatan način, pun otmenosti izražavanja.

Ovi međusobni razgovori mnoštva, u solo klavirskoj pojavi Satoko Fudži poprimiće još i zagonetniju filozofsku notu. Umetnica pred nama, direktno je i nedvosmisleno suočena sa onom drugom polovinom sebe, i u tom njenom totalnom odnosu sa sopstvenim instrumentom progovaraju istovremeno sami osnovni elementi stvarnosti – zemlja, vatra, vazduh i voda. Fudži jednom skupocenom maštom proizvodi zvuk na klaviru praktično bez prestanka, dok se mi u publici vrpoljimo, nemajući predstavu da se sve to može uputiti sa samo jednog mesta.

Da slušate zatvorenih očiju, pomislili biste na ansambl od najmanje nekoliko klavira, na čitavu komplikovanu mašineriju udaraljki, spiritualnost interferiranih gudačkih orkestara. Seizmološki potentna sazvučja, klavirski su oganj koji Satoko Fudži džara svojim mašicama iz dubina, zadobijajući tako snagu lavine u svom zvuku i kroteći ga potom do tek zrnca peska koje se kotrlja pod blagim vibracijama sunca.

Veliki je to bio okršaj sa klavirom od samog vrha do dna, u kojem ženstvena krhkost Satoko Fudži nadvladava talase bure koje je sama izazvala u ovom žestokom pijanističkom egzorcizmu. Bili smo baš onde gde Roki Erikson kaže da piramida sreće oko. I bilo je ushićujuće, bez imalo sumnje.