Generacija Iks se odjavljuje

Gledalački domet je bio očekivano mali, no, poneki kritičar je obratio pažnju, preporučivši seriju pre svega kolegama, što je postepeno dovelo do gotovo apsolutne podrške struke.

Čini se da su američki recenzenti, umorni od sve uniformisanijeg striming sadržaja, u priči o četiri pripadnika generacije Y koji iz epizode u epizodu postaju sve ambiciozniji tvorci sopstvene propasti prepoznali usamljeno ostrvo slobode i izuma.

Pri tome, priroda televizijske stanice na kojoj je nastala serija Search Party eliminisala je upotrebu psovki, razodevenih tela, ekstremnog nasilja, što bi trebalo da bude fatalno ograničavajući format za priču koja je u svojoj biti agresivna i apsolutna.

Možda je u tome i bio prisilni trik, jer su autori bili prinuđeni da se vrate na osnove dramaturgije i u potpunosti se posvete građenju likova, te njihovoj organskoj vezi sa odabranom fabulom.

ISTRAŽIVANJE ZEITGEISTA

Sami tvorci, pak, sve su samo ne naivni, a prvi među jednakima jeste Majkl Šouvolter (1970), scenarista, reditelj i glumac prevashodno sklon svakovrsnom humorističkom programu.

Uz to je i držao časove pisanja scenarija na njujorškom univerzitetu i tamo odabrao dvoje polaznika imena Sara-Vajolet Blis i Čarls Rodžers, pozvao ih u tim serije na kojoj je u tom trenutku radio, očigledno planirajući zahtevniju saradnju u bliskoj budućnosti.

Deluje da je Šouvolter, već solidno u petoj deceniji života, osetio potrebu da istraži zeitgeist kojeg više nije deo, te mu je bila neophodna pomoć direktnih žrtava iz nove generacije.

Ali, ne bilo kakvih, već ljutih a konstruktivnih sarkastičara koji ne naturaju nekakvu pomodnu retrogradnost u formi hipsterskog ludizma.

Epizode su sitkomske dužine od dvadesetak minuta, pa, kako nema mesta za prazan hod, već u prvoj sceni premijerne epizode upadamo, in medias res, među građane koji noću tumaraju šumom, naoružani baterijskim lampama, i dozivaju izvesnu Šantal.

Rez kasnije, glavna junakinja, dvadeset-i-nešto-godišnja Dori Sif (Alija Šouket, sa poluiračkim genima i dedom Polom Burkom, kojeg se možemo setiti kao policajca što sa Fej Danavej proganja naslovnog junaka Afere Tomasa Krauna), na banderi u njujorškoj ulici primećuje obaveštenje o nestaloj osobi, sa nama već poznatim imenom i njoj poznatim likom na fotografiji.

Izveštava zatim triling najbližih osoba o potencijalno tragičnoj sudbini zajedničke poznanice sa fakuleta, no, dečko Dru (stažista u brokerskoj firmi na Vol stritu), te prijatelji Porša (neuspešna ali neizlečivo ka uspehu usmerena glumica, iz bogate porodice) i Eliot (obavezni homoseksualac u ekipi, nejasnog životnog poziva a trenutno autor crowdfunding projekta koji će afrička sela snabdeti flaširanom vodom za piće) ne bivaju zainteresovani za temu.

Ne potpuno, budući da tokom par minuta svedočimo talasu glumljenog saosećanja, zatim pokušaju prisećanja o kome je zapravo reč, praćenom kuckanjem emotivnih objava na društvenim mrežama i na kraju obaveznim internim blaćenjem možda već mrtve osobe.

SEZONA MEKGAFINA

Dori je, pak, sve opsednutija do te mere da se gledalac pita u čemu je problem, što eskalira od momenta kad jedne večeri uoči Šantal u sred nekakvih sumnjivih delatnosti, samo da bi utekla ostavivši iza sebe roman Ana Karenjina.

Postaje jasno da je Dori žrtva identifikacije sa nebitnom osobom čiji nestanak ne izaziva društveni potres, što paralelno sa sopstvenim padom u ništavilo (grafička je dizajnerka, a radi kao lična asistentkinja dokone bogatašice – ili, u praksi, „nosi kafu vrlo usamljenoj ženi“) vodi ka ni od koga traženom detektivskom radu.

Činjenica da je Šantal podvukla najopštija mesta u romanu (uključujući, o užasa, prvu rečenicu), navodi nas na pomisao da se radi o potpunom idiotu, te da bi skoro cela prva sezona serije mogla biti niz hičkokovskih mekgafina i crvenih haringi.

Mikro svetovi koje Dori u svojoj diletantskoj istrazi otkriva – obično u društvu u tom trenutku dostupnog prijatelja – postaju putokazi ka, takođe Hičkokovom, otkupljivanju nesreće (da upotrebimo manje poznatu a izvanrednu scenu iz ekspozicije filma Psiho).

Šantalina cimerka u stanu izvodi bizarno seksualne sesije maženja zečeva, i gledalac je zabavljen kako predstavom tako publikom koju čine američki i japanski sredovečni ljudi u poslovnim odelima, te bračni par koji verovatno na taj način leči tešku traumu; Dori se upoznaje sa privatnim detektivom koji tvrdi da ga je angažovala Šantalina porodica, i biva izložena drugačijoj vrsti fantazije – niskobudžetnom Filipu Marlou koji je svestan neprimerenosti narativa o usamljenom vuku, ali nije u stanju da se suzdrži da ga podražava; pronađena narukvica nas vodi u antikvarnicu koja je, zapravo, sedište sekte, uz svo očekivano brisanje ličnosti i odsecanje od porodice…

I, što je rukavac crnji i neprijatniji, to je duhovitiji, a valja primetiti da je upravo tema kulta neka vrsta lajtmotiva – maskiranog u antikvarnicu, pozorišnu trupu, ilonmaskovski centar za inovacije…

Praznina, jasno, vodi do potrebe za obožavanjem, ili, obrnuto, potrebe da se bude obožavan.

Dori je, takođe, jedna od žrtava, sa rastrzanom ličnošću koja prvo praktikuje navodni altruizam kroz pomaganje nesrećnoj poznanici, da bi se njeni napori neminovno razotkrili kao put do obožavanja same sebe.

SKLADAN GLUMAČKI ANSAMBL

Završetak prve sezone omogućio je dalju šetnju kroz žanrove, što je Search Party sačuvalo od postajanja sapunicom.

Tako, druga sezona ima jasnu trilersku konstrukciju, sa ovaj put stvarnom opasnošću koja hrani divljanje karakternih nedostataka naših grešnih junaka.

Od treće do pete sezone serija je preseljena na striming servis HBO Max, što je donelo opasnost gubljenja autorske slobode usled pritiska gledanosti.

Žanrovski skokovi su upravo tu pristigli kao ključni spas, usput održavajući jednu od osnovnih postavki: od sudske drame, preko kidnaperskog trilera sa horor aromom, do zombi apokalipse, junaci ostaju beznadežno zarobljeni u svojim solipsizmima.

Ukoliko vas je katapultiranje ka zombi podvrsti horor žanra uznemirilo, kao i cela serija, i ovaj formalni rizik sasvim je logičan – Dorina destrukcija ličnog prostora sa početka serije do njenog kraja dovodi do destrukcije na globalnom nivou.

Pomenuta Alija Šouket, Džon Rejnolds kao Dru, Džon Erli kao Eliot, te, valja je najposebnije istaći, Meredit Hegner kao Porša, možda su najskladniji glumački ansambl okupljen u sagledivoj prošlosti (Horas i Pit Luija Si Keja donose to možda), i očigledni primer temeljnosti sa kojom se pristupilo celoj seriji.

Jedino što u celoj stvari ne valja je deprimirajući utisak da je odlazak serije Search Party – donekle odložen zahvaljujući prikazivanju na BBC-jevom striming servisu – možda označio i kraj istinske igrane subverzivnosti pod najsvetlijim reflektorima masovnih medija.

Zaista, čini se da će cinični odmak kakav su autori prikazali glede, npr, novogovora koji prati rodni aktivizam, nadalje biti sputan u jednoobraznim predelima desničarskih podkasta.

Tamo je, naime, sasvim bezopasan i besmislen.