Generacija krize

To su bila „deca televizije“, televizije koja počinje da se gleda, povremeno i vanredno do šezdesetih godina, a zatim sve više sistematski tokom sedamdesetih, do te mere da je ova navika postajala briga naših roditelja na sličan način na koji smo mi danas zabrinuti za ponašanje naše dece „zakačene“ na društvene mreže.

Ona nosi u svojim genima sećanje na dva svetska rata, savest zbog Hirošime i kolonizacije. NJu je obeležio pad Berlinskog zida u novembru 1989. godine koji je izmenio njen horizont baš u vreme kada je dostizala punoletstvo. Proživela je 11. 11. 2001. sa empatijom, osećajući intuitivno da će pad kula bliznakinja najaviti kraj zapadne dominacije. Ona je takođe prva generacija ere interneta. Ona nema poverenja u ideologije i zna da države i organizacije imaju nedostatke. Ona ističe ideju jednakosti i kaže da voli različitosti, ali u svakodnevnom životu njene navike su često egoistične i kontradiktorne.

Poželeo sam da se uključim u razmišljanja i pitanje odgovornosti ove generacije kada je u pitanju nastavak istorije kontinenta. Da li joj pripada posebna uloga u momentu kada je evropsko jedinstvo potresano krizom bez kraja i kada se odlučuje o budućnosti naših nacionalnih demokratija, uzdrmanih raznim oblicima populizma?

Ja sam uveren da ova generacija poseduje sve adute koji mogu da pruže smisao našim društvima koja su u krizi, ali da li će ona raspolagati i sredstvima da se to postigne? Da li će ona završiti proces evropske integracije ili će dozvoliti da dođe do njegove razgradnje? Da li će ona u sebi pronaći dovoljnu unutrašnju snagu?

U naše vreme obeležava se stogodišnjica početaka Prvog svetskog sukoba, 75 godina od početka onog drugog, četrdeset godina od kraja poslednjeg evropskog kolonijalnog rata, 30 godina od pada Berlinskog zida i od velikog proširenja na zemlje centralne i istočne Evrope.

Godine 1914, 1939, 1989, 2004. – kao, uostalom, i maj 1968. – to su periodi koji na različite načine čine ključne momente koji su u središtu sećanja moje generacije. To je svet koji predstavlja njenu kolevku i zbog čega se može razumeti sumnjičavost prema svakoj ideologiji, svakoj organizaciji i zbog čega ona ostaje duboko vezana za demokratiju. Ali, u isto vreme ova istorija se nekako udaljava. I budućnost postaje sve neizvesnija za naš kontinent.

Tokom manje od jedne decenije Zapad je izgubio svoju višestoletnu hegemoniju na planeti, pustio je da se obnove društvene nejednakosti, populizmi su ponovo dobili na snazi. Naši sugrađani ne veruju više u mit beskonačnog rasta i više nego ikada traže zajednički kolektivni smisao. Da li ćemo pronaći odgovarajuće pouke kako bismo izbegli ponavljanje varvarstva iz prethodnih vekova? Da li ćemo imati dovoljno kreativnosti i odvažnosti kako bismo izmislili novi model društva, nova prava, nove slobode, novu etapu demokratije? Hoćemo li znati da ponovo odredimo neki smisao napretku?

U ovom vremenu promena koje su bez presedana čini mi se važnim da podsetim da smo zajedno prošli događaje koji su imali vanredni intenzitet i da je, bez obzira na naše razlike ili izazove, naša zajednička svakodnevica, kao i ono što smo stvorili na nivou kontinenta, nešto što predstavlja vanredno postignuće.

Autor je esejista, bivši evropski politički savetnik i poslovni lider čija je knjiga Jedna evropska mladost upravo objavljena u izdanju Arhipelaga.

Prevod sa francuskog: Duško Lopandić