FOTO: Stanislav MilojkovićOd kako je u žižu medijske pažnje dospela vest da bi aktuelna vlast i „Generalštab“, kao još jedno ikonično zdanje modernističke arhitekture Beograda mogla da transformiše u neki „velelepni“ kompleks radi „razvijanja lokacije“, pojavljuju se razni „stručnjaci“ koji imaju potrebu da iskažu svoj lični stav o estetskim vrednostima ovog zdanja, što je legitimno, kao što je valjda legitimno i to da nismo baš načisto o tome na koji način se suočavamo, ako se uopšte suočavamo sa prošlošću utkanim u ove zgrade Nikole Dobrovića izgrađene u posleratnoj Jugoslaviji ( 1956. – 1965.) i pretvorene u ruševinu za vreme NATO bombardovanja 1999, kada je nekada zajednička država bila u završnici svog krvavog raspada.
Aktuelna vlast poručuje i kako godinama niko nije umeo da reši ovaj problem u centru grada, a da će oni u tome uspeti.
Nema valjda veze to što Generalštab uživa status kulturnog dobra, što se po društvenim mrežama dele tekstovi koji podsećaju na značaj ovog zdanja, što kulturni radnici u komšiluku, u Hrvatskoj tačnije, na stručan način opserviraju naš slučaj, da se njima nešto tako slično ne bi dogodilo. U čemu je značaj „Generalštaba“, koji je ministar građevine Goran Vesić u svojoj objavi na X mreži nazvao „arhitektonskim mastodonom“ i koje sve zakonske norme bi bile prekršene kada bi se sprovele namere aktuelnog režima da se ovaj kompleks sruši i umesto njega sagradi nešto novo, veće, bolje.
Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević skreće pažnju da je Generalštab zaštićen po tri osnova .
– Da bi se izvele kriminalne namere Vučića, Malog, Kušnera, Trampa i njima sličnih neophodno je izvršiti ozbiljno pravno nasilje jer je ovaj objekat zaštićen po tri osnova. Sama zgrada je 2005. proglašena za kulturno dobro i ta odluka podrazumeva očuvanje autentičnog izgleda, svih konstruktivnih i oblikovnih elemenata, originalnih materijala, zabranu gradnje na objektu i celoj parceli. Zgrada je takođe zaštićena kao deo prostorne, kulturno-istorijske celine područja uz ulicu Kneza Miloša, kao prostora koji je počeo da se razvija kao administrativni deo grada još u vreme Miloša Obrenovića i prvog urbanističkog plana Beograda iz četrdesetih godina 19. veka. Konačno zaštićena je i stara zgrada Generalštaba iz 1924 u okviru iste parcele – objašnjava Branko Dimitrijević, koji je na svom Fejsbuk profilu podsetio na reči Nikole Dobrovića.
– U tekstu iz vremena početaka radova na najvećem graditeljskom poduhvatu u našoj istoriji, izgradnji Novog Beograda, i kada je nakon 2. sv. rata postao glavni gradski arhitekta, Dobrović ovako opisuje urbanizam Beograda pre rata: „“Ilegalni, crni, regulacioni plan beogradske čaršije sprovodio se nesmetano po volji bogataša – građevinarstvo Kraljevine Jugoslavije bilo je provincijski odraz previranja u arhitekturi koja su se događala u Evropi, kao i svemoćnog vršljanja privatnog sektora zavisnog od inostranstva.“ Nije li ovo i opis sadašnjeg stanja? – kaže Dimitrijević.
On preporučuje za čitanje i tekst „NATO kao kritičar arhitekture“, Srđana Vajsa, koji se ovih dana deli na Fejsbuku.
– Pročitajte taj tekst, nažalost prerano preminulog arhitekte i teoretičara Srđana Weissa od pre 20 godina. On tu ukazuje na klasifikaciju objekata koje je NATO verifikovao kao mete, i to su uglavnom modernistički objekti, kao da su oni manje vredni od npr. neo-klasicističkih. A danas ono što je započelo ovim bombardovanjem sadašnja vlast želi da dovrši. Ukoliko američka strana želi da ublaži sramotu ove vojne intervencije zašto onda ne finansira rekonstrukciju ovog zaštićenog objekta? Ali ovo nisu državni, ovu su privatni interesi i sa jedne i sa druge strane. Naša vlast sarađuje sa čovekom koji je pre neki dan izjavio da bi raselio Palestince iz pojasa Gaze u pustinju, a Gazu pretvorio u prelep „waterfront“. Možda Kušner i Mali planiraju i da nas Beograđane negde rasele pa da im ne smetamo u njihovim investicijama- zaključuje Branislav Dimitrijević.
Pisac i vizuelni umetnik Dejan Atanacković, koji je u novom broju Novog magazina napisao tekst o slučaju Generalštab pod naslovom „O ruševinama i krhotinama“ u kome ovo zdanje vidi i kao simbol nesuočavanja ovog društva sa prošlošću kaže za Danas da iz iskustva znamo šta vlast čini i da je jedino pitanje da li ćemo to mi kao građani Beograda dozvoliti.
– Mislim da zaista više ne treba da bude pitanje za građane šta su namere režima, jer to već znamo. Namere su rušilačke i kriminalne i uvek se svode na isto, da ukradu nešto naše, da poklone nešto naše, da sruše nešto naše, da osvetoljubivo ponize grad i građane, jer oni mrze ovaj grad više nego išta. Samo varira to koliko će naših para staviti u svoj, a koliko u tuđ džep. I to će oni raditi sve dok budu u prilici da to rade. Glavno pitanje, odnosno jedino, jeste da li ćemo mi kao građani to dozvoliti i ukoliko postoji volja da se to ne dozvoli na koji način ćemo to da sprečimo – kaže Atanacković.
Prema njegovim rečima odlično je što je Ekološki ustanak izašao u javnost sa onim nadrealnim dokumentima, i nada se da će se i druge političke i građanske organizacije pridružiti borbi za odbranu Generalštaba kao spomenika kulture, ali da je ključno da spram čitave stvari imamo precizan odnos.
– Od ogromne je važnosti imati sada jasan i precizan stav, i politički i kulturni, kojim će se definisati i šta je taj Generalštab bio sve ove godine za nas i šta treba da bude. I bilo bi potpuno pogrešno, pogubno, da se ta borba za Generalštab svede na nekakav antiamerički sentiment. To bi, između ostalog, najviše i odgovaralo režimu koji živi od skretanja pažnje i pogrešnog usmeravanja pogleda – ukazuje Atanacković, koji smatra da je Dobrovićev kompleks postao problem i nerazjašnjenog odnosa spram istorije.
Problem Generalštaba je problem jedne nerastumačene prošlosti
-Problem Generalštaba je problem jedne nerastumačene, zamuljane prošlosti, jedne zapuštene kolektivne neuroze koja je tendenciozno održavana da bi se stvorili antagonizmi u društvu i skretala pažnja sa suštine. Nažalost, ovde se većinski zanemaruju mnoga važna pitanja odnosa uzroka i posledica, među kojima i najvažnija činjenica – da je to strašno bombardovanje, taj rat Srbije protiv celog sveta, izazvao Miloševićev režim, da je taj režim za tu tragediju ubedljivo najodgovorniji, a da mi sada na vlasti imamo direktne nastavljače tog ludačkog režima. Pre svega u vidu ovog što sebe zove predsednikom, Miloševićevog Gebelsa, ministra informisanja koji je u to vreme rešavao svoje stambeno pitanje dok je zajedno s režimom žrtvovao šesnaest radnika RTS-a u Aberdarevoj, kako bi se njihova smrt upotrebila u propagandne svrhe. A tu su i drugi, portparoli rata i krvi koji sada zauzimaju ključne režimske funkcije.
Nema više prostora za bilo kakvo tumačenje prošlosti koje u samo središte, u epicentar svih naših muka i tragedija, prošlih i sadašnjih, ne stavlja taj kontinuitet zla, taj isti, samo novim okolnostima prilagođeni režim, koji je sejao masovne grobnice po Srbiji, i koji i sada kao i tada ostavja iza sebe mrtve, raskomadanu zemlju, srušene gradove – ističe Dejan Atanacković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
