Genije ili gotovo genije

Proteklih dvadeset sedam godina Marko je glumio da je bio zatvorenik br. 6448 u nemačkom koncentracionom logoru Flosenburg; on je živeo u toj laži i učinio je živom: tokom tih gotovo tri decenije Marko je održao na stotine predavanja na temu sopstvenog iskustva nacizma, bio predsednik Prijatelja iz Mathauzena, udruženja koje okuplja Špance deportovane u nacističke logore, primio značajne počasti i odlikovanja i 27. januara 2005. do suza ganuo pojedine španske parlamentarce okupljene u Kongresu zastupnika, kada je prvi put odata počast španskim republikancima, a njih je bilo gotovo devet hiljada, koje je Treći Rajh deportovao; sem toga, samo je otkriće njegove veleizmišljotine u poslednji čas sprečilo da, tri i po meseca posle tog zvezdanog izlaganja, Marko nadmaši samog sebe tako što bi održao govor u logoru Mathauzen pred predsednikom vlade, Hoseom Luisom Rodrigesom Sapaterom, i drugim visokim zvaničnicima, tokom komemoracije povodom šezdeset godina od okončanja nacističkog delirijuma. Mnogi od vas setiće se tog slučaja, koji je obišao svet i punio novine člancima krcatim uvredama na račun Marka; jedini izuzetak bio je članak koji mu je posvetio Mario Vargas LJosa: naslovio ga je ‘Strašan i genijalan’. Prvi pridev je nesumnjivo tačan; drugi takođe: treba biti genije pa skoro trideset godina varati ceo svet, uključujući porodicu, prijatelje, drugove iz Prijatelja iz Mathauzena, pa čak i jednog logoraša iz Flosenburga, koji ga je prepoznao kao druga u nesreći.

Genije ili gotovo genije. Jer je činjenica da čovek teško može da se odupre pomisli kako su određene kolektivne slabosti omogućile trijumf Markove farse. Odmah treba reći da je taj trijumf bio plod dva paralelna i neoboriva uvažavanja: uvažavanja žrtve i uvažavanja svedoka; niko se ne usuđuje da dovede u pitanje autoritet žrtve, niko se ne usuđuje da dovede u pitanje autoritet svedoka: plašljivo popuštanje pred ovim dvostrukim podmićivanjem – prvo u sferi moralnog a zatim i u sferi intelektualnog – podmazalo je mašineriju Markove prevare. Tome su doprinele i još bar dve stvari. Jedna je, uopšte uzev, naše relativno neznanje o nedavnoj prošlosti i o nacizmu posebno: iako se Marko predstavljao kao lek protiv te naše nacionalne boljke, on je, u stvari, bio najbolji dokaz njenog postojanja. Druga stvar možda nije tako očigledna. Nema sumnje da je, upravo danas, najveći neprijatelj levice sama levica; to jest: kič levice; to jest: pretvaranje diskursa levice u praznu ljušturu, u licemerni, dekorativni sentimentalizam za koji je desnica našla savršen pojam nazvavši ga dobročiniteljizmom. Dakle, u svojim javnim zalaganjima Marko je znao velemajstorski da otelotvori tu prostituciju odnosno taj poraz levice; ili rečeno na drugi način: Markove laži zadovoljiće masovnu potrebu ispraznog levičarenja za otrovnim sentimentalnim krmivom aranžiranim ispravnom istorijskom svešću. Međutim, posledice Markovog slučaja nisu samo političke ili istorijske: one su i moralne. Naime, već neko vreme psihologija insistira na tome da je gotovo nemoguće živeti bez laganja, da je čovek životinja koja laže: život u društvenoj zajednici neminovno zahteva izvesnu dozu laži koju nazivamo vaspitanjem (koje samo licemeri brkaju s licemerjem); Marko je preterao i monstruozno izopačio tu ljudsku potrebu. U tom smislu on liči na Don Kihota ili na Emu Bovari, dvoje drugih velikih lažljivaca koji se, poput Marka, nisu mirili sa sivilom sopstvenog stvarnog života te su izmišljali i živeli neki svoj herojski fiktivan život; u tom smislu ima nečeg u Markovoj sudbini, kao i u sudbini Don Kihota ili Eme Bovari, što duboko negde dotiče sve nas: svi mi igramo neku ulogu; svi smo ono što nismo; svi smo, na neki način, Enrik Marko.

Možda su baš zbog toga Santjago Filjol i Lukas Vermal otprilike tako naslovili svoj dokumentarni film o Marku koji se premijerno prikazuje ovih dana: Ich bin Enric Marco. Film ima mnogo vrlina, no ostalo mi je prostora da istaknem samo dve. Prva je njegova skromnost: Filjol i Vermal ne pretenduju da iscrpe svu složenost glavnog junaka; iz tog ograničenja film izvlači svu svoju snagu. Druga vrlina nije ništa manje suštinska. Kao što zna svaki dobar lažljivac, laž trijumfuje samo ukoliko je zamešena sa istinama; Markova laž nije bila izuzetak: istina je da je tokom rata bio u nacističkoj Nemačkoj, ali nije istina da je tamo bio kao republikanski zatvorenik nego Frankov radnik dobrovoljac; istina je da su ga nacisti zatvorili, ali nije istina da je bio zatvorenik u logoru Flosenburg nego u gradu Kilu, i ne zbog svog borbenog antifašizma nego, možda, zbog pukog defetizma. Filjol i Vermel genijalno vode Marka preko istine do laži, a ne obrnuto, i na taj način ne samo da ga prikazuju kako se do poslednjeg daha bori sa svojom laži nego se bori i da odbrani istinu od sopstvene laži, boreći se čak da odbrani i samog sebe kao žrtvu, i još, da nametne laž umesto istine, boreći se za samog sebe. Boreći se. On je fascinantna ličnost. Film je fascinantan. Obavezno ga pogledajte.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. NJegov roman Hohštapler objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs