Genije nesalomljive individualnosti

Od tada nam on izvodi muziku koja se u prolaznosti vremena ispunjava da bi to vreme izdigla u neprozanost. Na solističkom koncertu 1. avgusta u Salcburgu u okviru festivala Salzburger Festspiele Sokolov je već svojim prvim akordom preneo publiku do poslednjeg mesta rasprodate velike koncertne sale Grosses Fstspielhaus u orbitu svoje muzičke magije. I mesta na krilima podijuma ovog solističkog koncerta su popunjena. Na oficijelnom programu su bile četiri velike sonate – dve Mocartove i dve Betovenove.

Od C-Dur-a do C-Moll-a program je koncipiran od „lakog“ i „jednostavnog“ – Mocartove „Sonata facile“ KV 545″ ka „Arietta: Adagio molto semplice“ i na kraju ka Betovenovoj poslednjoj Sonati op. 111 i sonati u dva stava E-Moll op. 90. Muzički etnolozi znaju da u tribalističkim kulturama zakoni i ekstaza idu zajedno. Trans-rituali definišu okvirni sistem osećanja vremena, da bi ih protivimpulisma preneli u stanje lebdenja. Betoven postupa na isti način u svojoj Arietta. Tema u 9/16 taktu daje redovni puls punktirajućih osmina, ali već u prvoj varijaciji će šesnaestine izostavljanjem takta biti spojene: ritam prikriva metrum. Akcenti stupaju u konkurenciju, i mi počinjemo da se izdižemo iz sfere realnog u sferu transcendentalnog. Ali ne i Sokolov. On nas omađijava svetlim i kantabilnim bojama, ali on ne gubi proporcije iz svog sluha. Dvadeset i četiri munuta je bilo potrebno Sokolovu za Arietta, duže no kod bilo kog drugog pijaniste, duže no kod Claudio Arrau(a), dosad najsporijeg izvođenja.

Poslednji ton 23:14, ali to nije i kraj solističkog koncerta. Još tri četvrt sata su sledili „encors“: od Franca Šuberta preko Frederika Šopena do Roberta Šumana i njegovih Arabeski, ponovo u C-Dur-u, op. 18. Neprimetno nas je Sokolov tri puna sata preneo u sfere transcendencije u kojima vreme ima sasvim drugu dimenziju.

Gotovo nijedan drugi pijanista naših dana nije još za života postao legenda kao što je to slučaj sa Grigorijem Sokolovim. NJegova umetnost sviranja klavira podseća na ruske pijaniste „zlatnog doba“ ranog 20. veka, iako ga dijapazon njegovog repertoara, njegove ekspresivnosti i njegove bezgranična tonske fantazije čine singularnom figurom najvišeg pijanizma. U svetu muzike važi Sokolov za ekstravagantnog individualistu koji retko daje intervjue. On nije spreman ni na kakve ustupke kada je u pitanju njegov muzički izraz. Tako se može razumeti njegova hronična averzija prema snimanju u studiju ili odbijanje da nastupa kao solista sa orkestrom, pošto u muzičkoj praksi gotovo da nema više vremena za zajedničke probe. „Ja ne volim stvari koje nemaju veze sa muzikom“ i dodaje „sve što ne služi muzici samo iscrpljuje njenu energiju i ne treba da postoji naporedo sa njom“.

Internacionalna publika tek nakon pada gvozdene zavese bila je upoznata sa njim. Sokolvljev credo je vrlo jednostavan, ali i naporan, i iziskuje veliko strpljenje i fleksibilnost od priređivača koncerata: „Ja sviram samo onda kada mi je do sviranja. Ja moram da osećam iskrenu potrebu u datom momentu za određeno delo da bih ga svirao, otuda je za mene veoma teško da se dve godine unapred odlučim za ovaj ili onaj program. Ovo otežava organizaciju koncerata, ali ja ne mogu da sviram po porudžbini“. Sokolovljeva umetnost ne poznaje granice. Ko njega sluša neminovno se prenosi u lebdeće stanje u kome svi stilističke međe iščezavaju. Barok, klasicizam, romantika. Sokolovljevo sviranje je celokupni zvučni univerzum sa najsuptilnijim harmoničnim dekonstrukcijama i trijumfom fantazije.