Gitaristkinja i kompozitorka Maja Le Ru Obradović, gošća 24. Gitar art festivala: U 21. veku sve je već isprobano, u emocijama se izražava identitet

Ova umetnica svetskog glasa – u zapadnim medijima predstavljaju je kao švajcarsku kompozitorku i muzičarku srpskog porekla – ove godine prvi put gostuje na Gitar artu koji se nalazi u vrhu pet svetski najprestižnijih festivala gitare, što je povod i za njen intervju u Danasu.

Na 24. Gitar artu imate autorsko veče koje je neka vrsta preseka Vašeg pre svega tridesetogodišnjeg kompozitorskog rada u kome neće izostati ni svetska premijera – komad “Loko” za dve gitare kao omaž pokojnom kompozitoru Aleksandru Vujiću. Šta je odredilo koncept Vašeg prvog učešća na Gitar artu?

– Osnivač i direktor Gitar arta Boško Radojković i ja se znamo već dugo, ali je na neki način proticalo vreme uvek sa željom da ćemo ’napraviti nešto zajedno’. U poslednjih pet godina rešila sam da svoj rad koncentrišem isključivo na komponovanje, jer sam do tada i sama bila koncertni gitarista. Sada je pravi trenutak za ovu saradnju i koncert. Švajcarski gitarista Johan Smit već je izvodio moju „Baladu magične doline“, te sam ga odmah predložila kao solistu. Kao švajcarsko-srpskog državljanina Boško je predložio Vojina Kocića, profesora na Muzičkoj akademiji u Cirihu, što dovoljno govori o njegovom kvalitetu.

Život se ponekad baš lepo sinhronizuje i nedelju dana nakon razgovora o koncertu u okviru Gitar art festivala, zvao me je direktor Festivala Versoa u Ženevi da poruči novi koncert za gitaru. Odmah sam se javila Vojinu i predložila mu da bude solista na premijeri prošlog novembra. Mogu da vam kažem da je očarao publiku u Ženevi kao i brojne gitariste koji su prisustvovali koncertu. U tom trenutku imala sam jasnu sliku i želju: Vojin će svirati u Beogradu srpsku premijeru „Concerto sud atlatnoque“, Johan „Baladu magične doline“, a za kraj koncerta izvešće „Končerto latino“, tango za dve gitare, gudače i perkusije. Boško je hrabro prihvatio moju želju za koncertom sa toliko izvođača: dvoje solista, gudački orkestar od 27 gudača, šest duvača i perkusije, ali me je podsetio da za svaki GAF kompozitor komponuje novo delo koje će premijerno biti izvedeno na Festivalu. Tako je nastala kompozicija „Loco“ za dve gitare solo.

Kompozicijom “Loko” nastavljate niz premijera započet septembra prošle godine delom “Dositej Obradović” u Novom Sadu. Koliko je za uspešnog kompozitora važno izvođačko iskustvo i da li je u Vašem umetničkom stvaralaštvu moguće razdvojiti gitaristu i kompozitora?

– Naravno, kada je reč o delima za gitaru, nije moguće zanemariti moje gitarističko iskustvo. Gitara može da zvuči kao ceo mali orkestar, a da bi se to postiglo, treba dobro poznavati instrument. Svi koji su komponovali za gitaru bez upotrebe polifonije su prošli pored ovog instrumenta. Ja znam na kojoj žici i kojoj oktavi će se dobiti onaj divan ton koji pogodi ljude i dovede ih do suza. Takođe, znam kada treba energija, koje progresije akorada će biti efektne, a da istovremeno budu „pod prstima“ izvođača, kao i kako gitara treba da zvuči sa orkestrom a da njen zvuk dođe do izražaja. Izvođači su mi naravno važni i „Loco“ je tu da mojim solistima da priliku da zablistaju. Baš je za njih komponovano. To je omaž Aleksandru Vujiću, koji je posvećen Vojinu Kociću i Johanu Smitu. Nastao je iz moje rešenosti da komponujem delo u kome gitaristi mogu da pokažu sebe u najboljem svetlu: nešto brzo, drugačije i komunikativno… Pitanje je bilo: Ali šta? Posle puno pokušaja u svim pravcima su mi sve više i više prolazile te sitne male brze rečenice koje se pretvaraju u igru i dijalog… One se nalaze u „Srpskom kolu“ Aleksandra Vujića. Na svoj način sam krenula na put u svoju maštu sa ličnom energijom i nazvala delo „Loco“, zato što jeste ludo, ali takođe kada se reč kolo obrne, dobije se reč loko. Aleksandar Vujić je, kao što kažu deca, bio „moj najbolji drug“. Bez njega ne bih došla u Srbiju. Uz njega sam naučila orkestraciju i upoznala sam toliko muzičara sa kojima još uvek sarađujem.

Šta Vam je važno u muzici koju stvarate i koliko Vam znači to što su Vaše kompozicije “izašle” izvan koncertnih sala i našle svoje mesto i na filmu i u pozorištu?

– Meni je važno da svi uživaju. Važno mi je da stvorimo magiju. Ja komuniciram kroz emociju i ako muzičari i publika postanu jedno biće koje diše zajedno, onda je taj trenutak ono što sam sanjala da ostvarim. Nikad nisam imala ambiciju da dokažem da sam stvorila novi jezik ili novi rečnik! Ako jedino ja znam jezik koji sam izmislila, onda ne mogu da komuniciram sa drugima. To je bila želja inovacije koja je bila avantura 20. veka. U 21. veku sve je već isprobano, tako da mislim da sa te strane emocija ostaje ono što svako može da izrazi svojim identitetom. U svakom slučaju, tu se nalazi moja inovacija. Volim da komponujem za film, za bajke, muziku uz poeziju. Nije lako početi kompoziciju bez neke orijentacije. Kada se ta mašta usmeri, onda se kod mene otvori neki prostor koji ide ka toj specijalnoj emociji. Moram da priznam da sam imala i veliko zadovoljstvo da je moj prvi koncert „Balada magične doline“ upotrebljen u filmu „Le front de l’absurde“ – „Granica apsurda“ Žorža Lotnera, koji je nastao u francuskoj TV produkciji Teleton.

Koliko su za gitariste važni festivali poput Gitar arta, čiji se koncept slaže sa Vašim zalaganjem za neophodnu profesionalnu podršku mladim umetnicima, izvođaštvu i komponovanju?

– Festivali su svakako važni zato što stalno stvaraju mogućnost susreta poznatih i iskusnih gitarista sa mladim muzičarima kroz radionice ili masterklasove, daju mladim talentima priliku da se pokažu na sceni. Takođe, Festivali daju kompozitorima kao što sam ja da predstave svoje delo ne samo publici, nego i budućim potencijalnim izvođačima. Gitar art festival to radi savršeno, i uz sve on spaja razne ’galaksije’ koje su inače odvojene – svet flamenka, klasične gitare, fada, bluza, roka… Veoma širok pogled na instrument koji spaja sve zajedno u jednu celinu.

Možete li da kažete nešto više o saradnji sa Školom za mlade talente u Ćupriju, koju ste započeli pre dve godine?

– O toj temi mogu da pričam puno jer mi se kod njih baš sve sviđa. Da podsetim, Škola za muzičke talente u Ćupriji je jedna od tri škole u Evropi koje još uvek postoje kao internati za talentovanu decu. Svet klasične muzike je zahtevan i deca koja žive kroz muziku nemaju vremena da se posvete svom instrumentu. Ja sam ih upoznala na jednom matine koncertu na Kolarcu pre nekoliko godina. Ono što me je fasciniralo kod njih je njihov zvuk, profesionalizam, svesnost i energija sa kojom nastupaju. Odmah sam želela da im se približim, da se upoznamo i, ko zna, da radimo zajedno…

Velika tema

Kako vidite “status” gitare kao instrumenta i generalno klasične muzike u današnje vreme u kome se i umetnost meri tržišnim vrednostima?

– Umetnost i novac su velika tema o kojoj može da se diskutuje puno. Važno je da postoji kvalitetno delo i da postoji publika. Sve zemlje se boje toga da će simfonijski orkestri biti bez publike. Ja sam idealista i verujem da se to neće desiti. Ipak, i kompozitori treba da upijaju duh vremena i da se otvore tako da njihovo delo bude blisko publici. Uvek sam smatrala da dobro delo može da se doživi i da se analizira. Svako može iz njega da uzme ono što može.

Kolektivna bajka

Šta za Vas konkretno znači Orden viteza umetnosti i književnosti kojim Vas je 2012. odlikovalo Ministarstvo kulture Francuske?

– Svaki umetnik je pun znakova pitanja i svako priznanje, pa čak i lepa reč predstavljaju veliko ohrabrenje. Francusko ministarstvo kulture mi je ukazalo veliku čast i dalo mi je energiju da nastavim dalje i da kao alhemičar proizvodim šare na papiru koje se pretvaraju u zvuk, a ponekad u kolektivnu bajku.

Otkrivanje Srbije

Srbiju ste napustili sa pet godina, školovali ste se u Ženevi, Parizu, Lozani, napravili uspešnu međunarodnu umetničku karijeru i 2010. se vratili da „otkrijete svoju zemlju“. Kakva su Vam skoro 15-godišnja iskustva života u Srbiji?

– Uživam u Srbiji i uspela sam da stvorim divno okruženje, prijatelje, kao i saradnju sa vrhunskim umetnicima. Svet se menja, pa i Srbija. U svemu tome vidim jedan internacionalniji Beograd i puno ljudi koje ova zemlja privlači. Ja mislim da je to dobro.
Moj život je malo razbacan, tako da mogu da vidim različite lepe strane koje u ovoj zemlji drugi ne mogu da primete na isti način. Naravno primećujem i mane, ali nisam došla da bih poredila, već živela na najlepši način, a to sam, mogu da kažem, uspela.

Od spoja fada i bosanove do etno muzike

U MTS dvorani u Beogradu u sredu uveče 24. Gitar art festival trebalo bi da otvori zajednički koncert dve svetske muzičke zvezde – brazilskog gitariste Jamandua Koste i portugalskog fado peveča Antonija Zambužoa.

“Jamandu Kosta i Antonio Zambužo koriste zajedničko nasleđe, jezik i spajaju portugalski fado sa južno brazilskom muzikom bosa nove. Muzika uz koju se pleše i plače”, kažu u upravi Gitar arta.

Antonio Zambužo je već duže od dve decenije jedan od najvećih savremenih umetnika, autora, izvođača i ambasadora portugalske muzike.

Jamandu Kosta važi za jednog od najvećih gitarista današnjice – “virtuozni gitarista sa sedam žica ostavio je bez daha publiku širom sveta svojom impresivnom veštinom i ogromnom strašću”, ističu u Gitar artu.

Osim autorske večeri Maje Le Ru Obradović na ”Kolarcu”, na koncertima klasične muzike u istom prostoru nastupaće i poznati strani gitaristi: Pablo Garibej iz Meksika i Karlota Dalija iz Italije, kao dva najveća mlada gitarska talenta Srbije – Vuk Vukajlović i Uroš Jaćević.

Svetsku premijeru na 24. Gitar artu 13. maja imaće delo najvećeg živog gitarskog kompozitora Lea Brauera koje je napisao za šest gitara.

Izvešće ga Rozen balkanski gitarski sekstet.

Ovogodišnji Gitar art 14. maja trebalo bi da zatvori kavalista Teodosij Spasov sa grčkim The Krosover trijom.

Festivalski program, koji uključuje i majstorske radionice i tradicionalno takmičenje gitarista, ove godine zaokružuje veliki ekspo sajam na kome će se predstaviti najpoznatiji brendovi u industriji klasične gitare.

Iz najavljenog programa Gitar arta, zbog bezbednosnog stanja u Srbiji, samo se planirano gostovanje “The Stones”, vodećeg i najautentičnijeg britanskog benda koji izvodi hitove Rolingstounsa, odlaže za jesen.