Glagol trebati, 117. put

Ova načela se u svakodnevnom govoru dobro drže, ali ima i takvih rečeničnih sklopova u kojima ona nisu primenjiva. Na primer, kada je subjekat na početku rečenice, a iza njega glagol u prošlom vremenu: Ja je trebalo da dođem, Oni je trebalo, Mi nije trebalo, odnosno Ja sam trebalo, Oni su trebalo… Istraživanja lingvista Marka Simonovića i Bobana Arsenijevića pokazuju da u ovim slučajevima kod govornika izrazito dominiraju lični oblici glagola trebati: Ja sam trebala da dođem, Oni su trebali, Mi nismo trebali da dođemo… Njihov je zaključak da je ovaj glagol u „živom, kolokvijalnom jeziku samo na korak do potpunog pridruženja klasi čistih modalnih glagola“.

Iz tog razloga mnogi lingvisti i lingvistkinje već dugo zahtevaju reviziju norme. U Normativnoj gramatici Predraga Pipera i Ivana Klajna, koja se pojavila prošle godine, piše da se ponekad, „izuzetno“, u odnosnim rečenicama mora dozvoliti upotreba ličnog oblika: Došli su svi oni koji su trebali da dođu, jer ne bi bilo dobro Došli su svi oni koji je trebalo da dođu.

Većina govornika i govornica srpskog jezika zna da je glagol trebati specifičan, ali nije sasvim sigurna da li ga uvek upotrebljava „pravilno“. Neretko se govornik zbuni u traganju za konstrukcijom koja mu ne bi zvučala sumnjivo, pa umesto da opušteno kaže, recimo, Trebao si mi juče, preinačava rečenicu u Bio si mi potreban juče smatrajući je manje pogrešnom ili jedino ispravnom. To svedoči o tome da jezička norma, koja polako i oprezno prihvata ove tendencije, utiče na svest govornika, ali mahom stvarajući nesigurnost i nedoumice. Da tog uticaja nema, verovatno bi se u većoj meri spontano proizvodili lični oblici ovog glagola, jer je očito da su u jeziku oni neophodni.