Gledamo li sve vreme jedan isti film?

– Čak i talentovani ljudi – npr. “Dune” koji je napravio Denis Vilnev, veoma talentovan umetnik, i “No Time to Die” u režiji Karija Fukunage – izuzetno nadareni umetnici…Ako pogledamo ta dva filma, mogli bismo da izvučemo istu sekvencu iz oba i da ih spojimo – konstatovao je nedavno Kopola prenose domaći mediji. Ovdašnji filmski stručnjaci različito komentarišu stav čuvenog reditelja.

Dimitrije Vojnov, dramaturg i filmski kritičar podseća da je Kopolin savremenik i blizak prijatelj Džorž Lukas kroz „Ratove zvezda“ uveo koncept franšiza u svet filma kakvim ga danas poznajemo, kao i da je sam Kopola imao nastavke svog kultnog filma “Kum”.

– Kopola je uostalom još pre Lukasa snimio dva „Kuma“ a kasnije i trećeg. Nesporno je da kroz istoriju filma mi imamo tendenci

ju da reditelji i glumci rade slične filmove, specijalizuju se za žanrove i određene vrste priča. To podjednako važi i za holivudski komercijalni film i za vananmerički umetnički film. Svaka produkcija može da se podiči nizom krajnje jednoličnih filmova koji poetički, tematski pa čak i u pogledu glumačkih kreacija donose veoma slične elemente. Ono što se međutim sada dešava jeste da mi zbilja sve vreme gledamo jedan te isti film, praktično jedan „uber film“ baziran u ovom slučaju na stripovima, ili u „Ratovima zvezda“ na drugim filmovima, svejedno, i da se ta sklonost ka uspostavljanju i ponavljanju formula dovela do paroksizma. – objašnjava Vojnov za Danas .

Prema njegovom mišljenju glavni problem je što takvi filmovi ne stoje kao samostalna dela.

– Ključni problem toga je da zato imamo filmove koji su samo deo tog šireg mozaika, koji ne stoje kao samostalna dela, sa iole zaokruženom pričom, već samo služe kao najava za nešto sledeće. Nažalost, ta barijera nije probijena samo na bioskopskom repertoaru već i u svetu nagrada pa tako sada imamo nominacije za film „Dina“ koji nije zaokružena celina već tek uvod u nešto što će biti dalje, i po logici stvari mora biti isto ili slično inače nije produžetak. Danas praktično kada pogledam neki film koji mi se dopadne osetim strah jer znam da verovatno sledi proširenje, nastavak i ko zna šta još. – zaključuje Dimitrije Vojnov.

Reditelj Stevan Filipović smatra da nije toliko problem u Marvelu koliko u kapitalizmu.

– Slično je rekao i Skorceze. Ima tu generacijskih razlika, ali ima i istine. Ali, nije toliko do Marvela, koliko do prirode kapitalizma. Pokazalo se da na međunarodnom tržištu bolje prolaze (diplomatski rečeno) „jednostavniji“ i skuplji filmovi, što je udarilo američku kinematografiju na dva nivoa. Finansijski, uništilo je celu kategoriju „srednjebudžetnih“ filmova za odrasle, tako da sad imamo ili jako niskobudžetne filmove, ili ove za mlađu publiku koji moraju da rade u Rusiji, Indiji, Kini, pa film+kampanja izađe na 100+ miliona dolara. Kreativno, to je uticalo da američki film postaje sve manje američki, jer mora da prođe kontrolu kineskog cenzora da bi se isplatio, i to je ono što kinji Kopolu i Skorcezea. – zaključuje Stevan Filipović.

Filmski kritičar Đorđe Bajić slaže se da se blokbasteri o superherojima rade šablonski ali da postoje ostvarenja ove vrste koja umeju pozitivno da iznenade.

– Kopola se samo nadovezuje na izjave svog kolege Martina Skorseza koji je takođe negativno prokomentarisao superherojske filmove. Realno, obojica su u pravu: filmovi po Marvelovim i Di-Sijevim stripovima se rade po određenom šablonu. Oni su popularni i često tehnički izuzetno vešto sklopljeni, ali na nivou narativa manje-više koriste slične priče. To je tako i kada su drugi blokbasteri u pitanju, ponavljaju se komercijalno uspešne formule zato što je tako manje riskantno. Sa druge strane, umeju supeherojski filmovi da budu i dobri, čak i iznenađujuće osvežavajući, kao što je slučaj sa najnovijim Spajdermenom, s tim što stalno treba imati u vidu da to nisu naslovi koje treba porediti sa filmovima koje rade Skorseze i Kopola. Tržište zahteva različite sadržaje, to je normalno i oduvek je bilo tako. – konstatuje Đorđe Bajić.

Filmskom kritičaru Zoranu Jankoviću, Kopolina izjava zvuči pomalo kao prenemaganje. On kaže za Danas, da su i ranije kao i sada, filmski stvaraoci koji žele da prave drugačije od ovih filmova umeli da se izbore za svoj manevarski prostor.

– Svaki bi filmofil iole prefinjenijeg i promišljenijeg filmskog ukusa, kanda, u trenu imao što-šta da zameri Marvelovim i sličnim, nazovimo ih tako, filmskim mega-proizvodima, ali Kopolina ponovljena jadikovka deluje prvenstveno kao autodramsko prenemaganje autora koji već nedopustivo dugi niz godina tavori u bezidejnosti i ekscentričnim zahvatima. Uostalom, baš kao što su svojevremeno filmovi takozvanog Novog Holivuda nastajali pored glavnog studijskog toka te ere, tako i danas ima prostora da se stvara i stvoreno plasira i mimo te najezde marvelovskih i drugih neumerenosti. A filmski autori, kao i filmoljupci, sami, bez kuknjave, izbore za manevarski prostor i otklon u odnosu na tu, ne baš milu im praksu – zaključuje Zoran Janković.