Gledao sam prvu LGBTQ+ romantičnu komediju: Film je jako smešan, ali ovo je problem

LGBTQ plus minus beskončano ekipa u filmovima velikih holivudskih studija sa jačim budžetima su mahom svedeni na uloge najboljih drugara i drugarica, “comic relief” likova koji su tu da nasmeju svojom flambojantnom pojavom. Zato je odluka da se takvim likovima da centar pažnje i glavna uloga, a da je žanr rom kom, i samim tim pratimo dva tipa koji se upoznaju, muvaju, smuvaju i pokušavaju da ostvare zajednički život je…pa poprilično normalna i ne kontam kako je nije bilo do sad.

Bili Ajhner je komičar koga ste možda upmatili po youtube seriji “Billie on the street”. Bili je tamo išao ulicom sa mikrofonom i vikao na ljude, postavljao im glupa pitanja, a neretko je imao i poznate goste. U tim svojim vikanjima pokazao je veliku dozu svog iščašenog humora kao i referenci na pop kulturu. Takav kakav je i sa takvim stilom, udružio se sa Džad Apatouom, čovekom koji je producirao i režirao neke od najuspešnijih komedija danas (Knocked Up, Bridsemaid) i Nikolasom Stolerom, rediteljem, koji u svojoj biografiji ima kultnu komediju “Forgething Sarah Marshall”.

Već u startu filma, Bili se sprda sa celom gej rom kom pričom, u kojoj je i sam kao glavni lik, Bobi, koji u svom podkastu priča da mu je veliki studio prišao sa pričom da napravi običnu ljubavnu priču o gej paru koju bi strejt ljudi mogli da prate i da se identifikuju, što je Bobi odbio jer gej parovi i strejt parovi nisu isti i postoje velike razlike. U ovom meta nadmadruvanju sa studiom, gledaocima i samim sobom, Ajhner ustvari pokušava da potvrdi ili opovrgne ovu tezu, da li je ljubavna veza veza, bez obzira na seksualnost.

Bobijevu rutinu cimanja muškaraca na dejting aplikacijama prekida upoznavanje sa Aronom koji nije za vezu i koga očigledno privlače nabildovani muškarci iz teretane (naslovna ekipa koja se odaziva na ime Bros), često i po nekoliko tipova u isto vreme, zbog čega je redovniji na orgijama od našeg glavnog lika. Bobi je inače i istoričar koji pokreće LGBTQ muzej, sa kojim pokušava da dokaže da je gej priča oduvek prisutna u istoriji ali i da su je strukture uvek sklanjale u drugu stranu. Od pećinskih ljudi, pa do bi avantura Elenor Ruzvelt ili gej veze Abrahama Linkolna.

Međutim, ako izuzmemo nešto otvoreniju poligamiju, priče o orgijama, tuču para koji vrlo lako postane poziv na seks, veza Bobija i Arona u srži je poprilično prepisana kao i bilo koja hetero veza iz neke romantične komedije, sa uspesima i padovima, ljubomorama, nesigurnostima i velikim romantičnim gestovima. Zato je i Ajhner kao jedan od glavnih autora (ako ne i najbitniji) probao da izađe iz klasičnih fioka i probao od svojih likova makar da ne napravi klasične LGBT karaktere. Aron je obožavatelj kantri muzike i sportista, a Bobi je nešto drugačiji i žustriji borac za prava manjina.

Film je jako smešan, i neke fore su zaista tip top (ako razumete bezbroj referenci na koje se cilja) međutim, problem je trajanje filma, koje se sad već po običaju dešava za sve Apatou produkcije. Imamo uvod razradu, a onda umesto zaključka, imamo još malo razrade, na koji se dodaje još jedna razrada, da bi umesto poentiranja, dobili još nekih 15-ak minuta razrade. Kad dođete da zaključka, koji je u ovom filmu zaista sjajan i emotivan, već ste umorni od “dosadnjikavih” pola sata. Problem sa tempom i produžavanje filma možda više nije problem za Apatou produkciju, već je možda postao deo stila. Što svakako nije dobro.

Ajhner kao glumac je napredavao od jutub lika koji viče, ali biti glavni lik u filmu je možda preveliki zalogaj za njega, bezobzira što tehnički gledamo jedno od njegovih starijih izdanja, samo malo artikulisanijeg. Film je loše prošao u američkim bioskopima (naši distibuteri su u startu prepoznali da ovde, ovakav film i nema šta da traži), a Ajhner je u startu krenuo sa pričom kako je to realna slika stvari jer je publika previše homofobna za ovakav film. Iako nije pogrešio sa stavom da je većina publike ogrezla u homofobiji, pa samim tim ovakav benigan film se reklamira kao nešto specijalno 2022. godine, Bili je ipak pogrešio u svojoj proceni, jer i on sam kao i njegov humor i refrence imaju svoju specifičnu nišu koja neće čak privući ni celu LGBTQ zajednicu.

Zbog bioskopskog neuspeha, film se brže bolje našao na internetu, na kome će svakako imati bolji život i veću zapaženost i možda kultniji status. Doduše ostaje žal za tim da su montažerske makaze bolje radile, jer film bi zaista mogao da postane i veći i samim tim i revolucionarniji.