Globalizacija: dva lica, jedna sudbina

Smisao studije Orhana Dragaša vidim u potrebi otvaranja razumnog dijaloga u nauci i javnosti o budućnosti našeg opstanka u svetu koji je sve brži, hirovit i nepredvidiv.

Globalizacija ima svoje profitere i svoje žrtve. Žrtve u globalizaciji su istovetne svim kolektivnim neuspesima u minulim vremenima.

Ova knjiga će možda postaviti i pitanje, da li ima smisla da jedna mala, nesrećna i neuspešna nauka, politika i ekonomija, a to smo sve mi, učestvuje u globalnoj raspravi o globalizaciji.

Orhanova knjiga za mene je pre svega opomena da smo se kasno uključili u suštinske globalne debate o stihiji koja svet odvlači u neizvesnu budućnost novih oblika totalitarizma, nekontrolisane kontrole uma, emocija i ponašanja, novih negacija sloboda i prava pojedinca, klimatskih poremećaja.

Svet ne raspolaže istorijskim iskustvom globalizacije, koja je pre svega proces sadašnjice. Srpsko društvo nije u stanju da se suoči sa sopstvenim odlukama, činjenicama i posledicama iz protekle tri decenije kad su se počeli rušiti zidovi samoće, izolacionizma, u Berlinu i Pekingu, kad su Vašington i Brisel nudili vizije novoga, slobodnijeg sveta. Zarobljeni u prokletstvu zabluda, neznanja i bahate preosetljivosti, često smo, u toku iste protekle tri decenije, na svet koji se ubrzano menja transponovali sve svoje predrasude i zablude.

LJudska vrsta nije starija od pola miliona godina. Pismena je tek poslednjih 5.500 godina. Pojam sveta počeo se odnositi na celo čovečanstvo tek od početaka prve globalizacije, pre pola milenijuma, kad su se Kinezi, pa Evropljani, upustili u velika prekomorska putovanja i otkrića.

Kolumbo je otkrio Karibe, nikad nije boravio na američkom kontinentu. Američka nacija, najuspešnija u istoriji čovečanstva po konkretnim političkim, ekonomskim, kulturnim i globalnim dostignućima, postoji tek oko 300 godina, a etnički je anonimna budući da nosi zajednički naziv kontinenta koji nastanjuju i druge nacije s preciznijim kolektivnim imenima.

Mašine koje pokreću tehnološka otkrića koristimo tek četvrt milenijuma. Tek u poslednjih 200 godina svakodnevni život počeo se menjati u ključinim pojedinostima od nastanka ljudske vrste, i počeo se produžavati životni vek, ljudi su mogli da planiraju i sopstvenu i kolektivnu budućnost, da razmišljaju o slobodnom vremenu, ugodnoj starosti, da ne žive uz nepodnošljive bolove kao svi njihovi preci, da se leče, školuju, organizovano zabavljaju.

LJudsko znanje, nauke, tehnologije, njihove primene u svim aspektima života, tom su se brzinom umnožavali u toku poslednje tri decenije, da danas nije jednostavno pratiti takve promene, one većini ljudske vrste postaju apsolutno nerazumljive.

Čovek je tek pre 40 godina fotografisao spolja celu planetu Zemlju, koristeći računarsku tehnologiju čiji su kapaciteti u današnjici tako mizerni da nove generacije ne razumeju pojam kilobajta, jer su i gigabajti već predmet prezira kao takvog.

Orhanova knjiga jednako ozbiljno razmatra činjenice i obmane o globalizaciji. Svest o globalizaciji, o jednome planetarnom fenomenu ekonomske, političke, kulturne, tehnološke dinamike, takođe nije starija od četiri decenije, ali je autor više insistirao na činjenicama i naučnim tumačenjima nego na negaciji razuma, teorijama zavera i jednome prevlađujućem osećanju, koje nam nije strano, da svetom gospodari zapadna liberalno-demokratska civilizacija kao nova tlačiteljska kolonijalna sila.

Autor, srećom, nije imao dovoljno vremena i strpljenja za sve gluposti koje prate globalna tumačenja globalnih procesa. NJegovo tumačenje globalizacije zasnovano je na osećanju za dinamičan istorijski proces koji je obuhvatio svet u celini u poslednjim decenijama, proces zasnovan na naučnom razvoju, inovacijama, kulturnoj fleksibilnosti, komunikacijama i komunikativnosti SAD i Evropske unije u nastanku i širenju.

Globalizacija je, međutim, počela da se odvija tek uključivanjem Kine, Indije, Brazila, Rusije u svetsku ekonomiju koja je, umesto klasične politike, diplomatije i bezbednosti, diktirala, nekad i na žalost pomenutih, potrebu za rušenjem trgovinskih i svih drugih ekonomskih i vanekonomskih granica i barijera.

Opasnost od globalizacije autor ne vidi u širenju demokratije, sloboda i prava, nego upravo u njihovom osporavanju. Autor smara savremenu Kinu „gravitacionim centrom populizma“, fenomena koji je usporio evropski politički i ekonomski rast i razvoj. Istovremeno, podseća na snagu i izdržljivost evropske ideje u konsekutivnom kriznom kontinuitetu koji se obrušio na liberalno demokratski poredak finansijskom krizom 2008, čiji su pokretači bili za savremenike nerazumljivi kao i prva evropska inflacija iz 1560-tih, da bi usledili, 2014, ruska agresija na Ukrajinu, njena nasilna podela i aneksija Krima, migrantska kriza, 2015, koja je izazvala sramne populističke manipulacije i otpore s rasističkim konotacijama, suicidna odluka o Bregzitu 2016. Globalni politički okvir, Tramp, Kina, itd., dodatno je opteretio suočavanje EU sa institucionalnim slabostima, političkim promašajima i nepostojanjem jedinstvene spoljne i bezbednosne politike, ali će pažljivo čitanje ove knjige podsetiti i na njen uspeh, da uopšte postane.

Orhanova knjiga nudi jedno od dragocenih objašnjenja, kako veliki globalni igrači tretiraju EU, istovremeno, kao partnera i suparnika. EU ostaje globalni lider ekonomske i thnološke inovacije, izgradnje humanog, tolerantnog društva, globalni stub prava i sloboda, prostor najveće i relativne i apsolutne ekonomske i kulturne vrednosti, i za one koji te vrednosti negiraju ili uništavaju, magnet privlačnosti za najbogatije i najsiromašnije žitelje planete koja se globalizirala dok se i dalje suočava sa siromaštvom, uništavanjem životne sredine, totalitarizmima i terorizmom.

Povodeći se za naslovom svoje studije, Orhan je i ozbiljan, i vedar, a takav je, kad napominje da je jedan od motiva za njegovo istraživanje bio strah koji je nastupio u poslednoj eri globalizacije, krizom iz 2008. NJegovo istraživanje je i set odgovora koji su našoj publici neophodni kako bi se razumela dubina krize koja je i naša zajednička sudbina, koja je, od najavljene istorijske razvojne šanse postala nov okvir zaostajanja.

Autor smatra da je globalizacija preživela, opstala je i evropska civilizacija koju on odgovorno svrstava među naše nacionalne i biološke prioritete, ali opominje da neće opstati svi oni koji dovoljno brzo ne uče, i ne menjaju se, pred izazovima svih globalnih i lokalnih snaga koje su nasrnule na političke, ekonomske i lične slobode, na institucije i medije, na mir, bezbednost ili biosferu. NJegov vedar duh takođe je opomena, da znanje, iskustvo, pamet i nauka, nisu monopol naučnika društveno-humanističlke sfere koji su, zaglavljeni u konzervativnom postmarksističkom istoricizmu, pretežno na tužnom začelju globalnih gibanja.