Glumac Aleksandar Đinđić o televiziji, pozorištu i još koje čemu: TV serije treba da budu angažovane

Aleksandar Đinđić rođen je 1980. godine u Nišu. Diplomirao je glumu 2007. na Fakultetu umetnosti Priština u klasi profesora Milana Plećaša. Master studije, kao i doktorski umetnički projekat odbranio je na FDU. NJegov master rad objavljen je kao knjiga „Poetsko-realistički svet predstava Nahod Simeon i Šuma blista“ u izdanju Sterijinog pozorja. Vanredni je profesor na Katedri za glumu, na predmetu Gluma Fakulteta umetnosti u Kosovskoj Mitrovici.

Dobitnik je najznačajnijih glumačkih nagrada u zemlji od kojih se izdvajaju: nagrada „Joakim Vujić“ za najbolje glumačko ostvarenje na istoimenom Festivalu za uloge u predstavi „Triptih o radnicima“ Gradskog pozorišta Čačak 2019. godine i Sterijina nagrada za glumu za ulogu u predstavi „Kretanje“ Bitef teatra, po tekstu Dimitrija Kokanova, a u režiji Jovane Tomić.

U razgovoru za TV Danas pričali smo o televiziji, pozorištu i još koje čemu.

* Igrali ste u dve veoma gledane serije „Kljun“ i „Močvara“. Koliko se televizijska razlikuje od glume u pozorištu?
– Obe uloge su mi bile uzbudljive i zanimljive za kreiranje, kao i reditelji sa kojima sam radio. One nisu bile velike obimom, ali su meni bile vrlo inspirativne i na kraju i primećene. Kad je reč o odnosu glume u seriji i pozorištu, moj zaključak je – dobra uloga je dobra uloga, reč je o različitim sredstvima koja se upotrebljavaju da se neki karakter donese verodostojno.

* Treba li TV serije kao teatar da budu angažovane?

– Smatram da da, zato što je televizija, za razliku od pozorišta, medij koji lakše stiže do velikog broja gledalaca. Pretpostavljam da mnogo toga zavisi od produkcije, pa tako i način na koji autori mogu da se izraze i progovore o društveno angažovanim ili temama koje njih provociraju, a da to ne bude samo zanatski proizvod za širu publiku.

* Nekoliko godina unazad vidimo da su domaće i svetske serije sve bolje i bolje. Mnogi kažu da se film kao umetnost preselio u TV serije, da li serije menjaju glumu?

– Ako gledamo evropske i američke serije, jasno je da su preuzele primat. Poslednja serija koju sam video su „Naslednici“. To je jedno fantastično scenarističko remek-delo gde su gluma i režija na vrhunskom nivou. Ipak, film, posebno autorski, za mene ima neprikosnoveno prvo mesto. Ali, serije su sve kvalitetnije, imamo i mi na šta da se ugledamo.

* Kako vidite teatar danas?

– Teatar danas vidim kao konzervativan, neodređen, neusmeren, kao da je u nekom traženju, u nekoj vrsti stagnacije. Meni se čini da je današnje pozorište, kad pogledam repertoar, zbunjeno i ne zna kuda bi dalje trebalo da ide. Ono bi moralo da revidira svoj način komunikacije – zbog čega se postavlja određeni komad, kome se ta predstava obraća, koga će zanimati, na koga će delovati, hoće li podstaći na razmišljanje, može li dotaći nečiju dušu… U poslednje vreme razmišljam o svom sestriću koji ima dvadeset i jednu godinu – kad radim na nekoj predstavi ili je gledam, razmišljam šta bi on i njegova generacija tražili od pozorišta, kako njih privući da pozorište gledaju. To će se dogoditi samo ako ih se nešto tiče. Ne može se podvaljivati. A pozorište je, po mom mišljenju, uzbudljivije i od filma i od televizije zbog „sada“ koje dele i izvođač i gledalac, zbog neponovljive energije koja se razmenjuje u tom i samo tom trenutku.

* Trenutno radite na autorskom projekta Patrika Lazića, na predstavi „Naš sin“, čija je premijera u prvoj polovini juna.

– Od Patrika i Hartefakt produkcije (sa kojom sam sarađivao na predstavi „Radnici umiru pevajući“ Olge Dimitrijević) dobio sam poziv da igram ulogu Oca u rediteljevoj autorskoj predstavi, što me je odmah privuklo, naročito kada mi je rekao da to ima veze sa njegovom ličnom pričom koja je, naravno, oblikovana za pozorište. Bezuslovno sam pristao, jer u takvim predstavama želim i volim da učestvujem bez obzira na to kakav će njihov ishod biti, a nadamo se uvek najboljem. Ali, taj preduslov da neko ima šta da kaže pa pozove nekog drugog za koga misli da može da progovori u njegovo ime, za mene je svrha i smisao pozorišta, zato sam se bez ostatka upustio u ovaj proces.

* Predstava govori o tabuu homoseksualnosti…

– Da, govori o tome, ali i o mnogo, mnogo više stvari. To je jedna porodična drama, u scenskom smislu kamerna. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali možemo je u nekom smislu porediti sa filmovima Ingmara Bergmana – kad je reč o porodici, tajnama, prećutkivanjima i strašnim stvarima koje se dese usled nedostatka komunikacije. Po mom mišljenju, komad „Naš sin“ govori o tome. Povod jeste sin koji je homoseksualac i njegova želja da roditelji s njim na tu temu otvoreno razgovaraju, ali ovo je predstava o tome zašto se ne komunicira u porodici, kako se neke stvari prihvataju ili ne, ko je ko u tom trenutku, kakav je bio odnos roditelja prema detetu, kakav je partnerski odnos bio. Nije stvar u tome da li je neko homoseksualac ili ne, nego da se sa tim živi, da se komunicira, da se to prihvati, da se razgovara. Za tim tragom i ja idem. Igram oca, koji zbog svojih demona, alkoholizma s kojim se borio, nije bio prisutan u određenom trenutku odrastanja svog sina. Hvatam se za to, pokušavam da doznam kakva je borba bila u tom čoveku, šta on sebi zamera osvrćući se na period odsustva, kakav mu je bio odnos sa suprugom, kakav mu je sada odnos sa sinom, da li je prekasno za njihovo povezivanje, oseća li se krivim.

* Bavite se i pedagoškim radom, radite sa studentima. Većina verovatno vidi glumu kao glamurozno zanimanje. Kakve su nove generacije koje dolaze?

– Rad sa studentima je veoma inspirativan. Još uvek sebe ne doživljavam kao nekoga ko je mnogo stariji od njih, nego samo iskusniji i pokušavam da ih osvestim u kom vremenu žive i ko su oni sami. Čini mi se da je moj pedagoški metod usmeren ka tome da student i mlada osoba prihvati sebe takvog kakav je, da se upozna i zavoli sebe, da bi mogao, uslovno rečeno, da pročišćen priđe karakterima koje će tumačiti, da bi mogao da razume i sagovornika preko puta i sutra ulogu koju će igrati. Jedino tako, ako sebe poznaje, može da razume i svet oko sebe. Naravno da se sve to radi kroz literaturu, kroz metodske jedinice koje već postoje. Kroz ceo taj materijal pokušavam da ih usmerim da dođu do svog autentičnog ja, jer tek tada, po mom mišljenju, gluma može da bude zabavna, inspirativna, istraživačka, laka, da te tera da stvaraš, a ne da se pretvaraš na sceni. Mislim da sam imao sreće da imam dobre sagovornike. Trenutno radim sa drugom generacijom studenata. Prva generacija je divna i veoma uspešna. Kad me je jedna studentkinja pitala zašto sam profesor i šta u tome vidim, odgovorio sam da pravim sebi dobre kolege, dobre partnere na sceni – ne znam tačno u kakvom me je trenutku zateklo to pitanje, ali sad, kad razmislim, ima u tome istine – voleo bih da na sceni komuniciram na način na koji neki moji prijatelji i ja vidimo svet, to je važno, važno je imati šta da kažete. Za mene je to smisao bavljenja ovim poslom.

* Za svakog glumca je bitna i podrška u onome što radi…

– Tako je. Mnogo je osoba koje su pružale i  dalje je pružaju u raznim oblicima i nesebično. Ja u ovom trenutku želim da pomenem samo jedno ime, moju drugaricu i sestru Irenu Đurić Andonović, koja će, siguran sam, a i osećam to, nastaviti da mi pruža podršku u radu sa nekog drugog mesta i biti tu da rastera strahove i strepnje na svakoj mojoj budućoj premijeri.

* Na čemu trenutno radite?

– Pored predstave „Kretanje“, koja je na redovnom repertoaru Bitef teatra i na koju bih uvek s punom odgovornošću pozvao publiku, trenutno imam probe za diplomsku predstavu studenta režije sa FDU divnog i talentovanog Nikole Bundala u kojoj imam zadovoljstvo da igram sa svojom bivšom studentkinjom Nevenom Kočović. Radimo Fasbinderov tekst „Đubre, grad i smrt“, a premijera će biti 17. maja u Domu kulture Studentski grad. Očekuje me i početak proba sa rediteljem Bojanom Đorđevim na predstavi koja govori o odlasku naših zdravstvenih radnika u Nemačku, a trebalo bi sa se izvede na jesen u okviru Bitef festivala.