Glumac Bogdan Diklić: “Trudim se da budem saradnik, a ne marioneta”

Ovogodišnji laureat nagrade “Aleksandar Lifka” u kategoriji domaćih stvaralaca Festivala evropskog filma Palić kaže da je još u trećem razredu gimnazije zrelo rešio da će da pokuša da radi ono što ga privlači i što će mu stvarati radost u životu, te da nije pogrešio.

“Znao sam da je mukotrpno, da nije lako, pretpostavljao sam i eto mene u glumi”, započeo je priču o svojoj karijeri Diklić.

Kao jedan od najznačajnijih trenutaka u tom periodu života, Diklić izdvaja susret sa Fabijanom Šovagovićem, kojeg i danas smatra jednim od “jako velikih” glumaca.

Prisećajući se, kaže da ga je upoznao na putu do apoteke, ispred jedne knjižare, a kako kod sebe tada nije imao papir i olovku, utrčao je u obližnju prodavnicu i zamolio kasirku da mu ih da, da bi tu hemijsku, koja je bila “bordo boje”, čuvao jako dugo i ona je čak “nastupila” sa njim u filmu “Majstori, majstori”.

“To je toliko davno bilo, mislim da je to prapočetak hemijskih olovaka. Bio je izlog i on je čovek stavio papir i teško je to išlo, ali je pre toga rekao: ‘A šta će vam to’, a ja sam odgovorio: ‘Pa i ja bih možda pokušao da budem glumac’. I pratio sam ga jedno vreme, razgovarao i onda je on ušao u stolarsku radnju da vidi neki alat, pružio mi ruku i rekao: ‘Doviđenja, nadam se, budući kolega’. Rez, što bi se filmski reklo”, ispričao je Diklić.

Oko deceniju kasnije, kada se Pulski festival završio, Šovagović i Diklić zajedno su leteli avionom u Zagreb.

“Sedimo i ja mu kažem: ‘E moj Šolo, kad bi se ti sećao’. ‘Znam, ispred knjižare’, odgovorio je. Lepa priča, istinita”, dodao je.

Diklić kaže da je u 48 godina, “koliko sam ja u glumi i gluma u meni”, teško sve sažeti, ali da u zanatnom delu posla, postoji jedno osećanje koje mu je vrlo važno.

“Kada scenario pročitam, on mene prvo tu dodirne (pokazuje rukama na grudi). Ako me ne dodirne, teško da ću se upustiti u to. Dakle, prvo ovde i onda krene procesuiranje. I to traje, to je jako lep deo, uslovno da kažem, mog posla. To je način života”, naglasio je Diklić.

Kada je u pitanju razlika između pozorišta i filma, naš proslavljeni glumac objašnjava da nikada nije umeo da objasni da li nešto razlikuje, jer je njegova priprema uvek ista, ali da je praviti ulogu nešto sasvim drugo.

Tako ističe da mu je žao što je pozajmio, a na kraju će se ispostaviti, “poklonio” svoj scenario za filmove “Nacionalna klasa” i “Maratonci trče počasni krug”, jer u njima ima “mnogo moje olovke i gumice”.

“I tamo piše šta sam već kao klinac u zagradama namaštao, šta sam promenio u redosledu reči, šta sam štrihovao, izbacio, i sećam se da mi je Goran već tada rekao: ‘Ti si jedini koji izbacuje, a svi drugi dopisuju’. To je rekao kao šalu. Ne mogu da kažem da sam to radio zrelo kao što bih sada radio, ali bilo je u tome ne samo intuicije, već nekog artikulisanog pristupa. I opet je sve to nastalo kod kuće, u dogovoru sa Goranom u kontekstu onoga što je pisao. Tada nije bilo mobilnih, pa ga nazovem na fiksi i pitam nešto, a on usvoji ili kaže mislim da ovaj predlog nije dobar zato. Trudim se da budem saradnik, a ne marioneta”, podvukao je Diklić.

Slično je i s čuvenom ulogom Zaima u filmu “Gori vatra”, za koji kaže da je ceo scenario bio veoma lep i dubok, te da je odlučio da Zaimov tik odrazi njegov invaliditet, godine i karakter.

“U tom tiku Zaimovom, on je varirao u zavisnosti od raspoloženja. Ako je ljutit, to je intenzivniji, a govor je miran. Kad je smireniji i taj tik je manjeg intenziteta”, objasnio je Diklić.

Takođe, neke od filmova u kojima je glumio krase i Diklićeve rečenice, poput one u “Maratoncima”: “A sad malo ona” ili u “Nacionalnoj klasi”: “Koliko može da razvije”, a koje su se zbog svoje autentičnosti ustalile i opstale u svakodnevnom govoru i decenijama nakon što su ova ostvarenja ugledala svetlost dana.

Ipak, Diklić kaže da nije uspeo baš u svakoj svojoj ulozi u kojoj je želeo da uradi ono što je nameravao, ali da je u “Maratoncima” to uspeo u veoma visokom procentu.

“Isterao sam baš sve što sam hteo i opet nemam dokaz za to, jer taj scenario je izgubljen, a svuga je moja olovka. Baš sam onako, od geste do nekih izmena u tekstu, a usudio sam se i da predložim kolegama nešto”, rekao je Diklić.

“Jako sam tužan kad recimo, sportski komentatori, kada igrač simulira da je fauliran u jedanaestercu, kažu glumi. Izraz gluma nije sinonim za laž. Naprotiv. Ako pričamo o glumi koju poštujem i trudim se da je dostignem ceo život, gluma može da bude sve, samo ne može da bude laž. Kad je ona laž, na sceni ili ispred kamere, ona nije to. Onda je neki surogat, falsifikat. Gluma mora da bude istina, doživljaj mora da bude istina. Naravno, ne do te mere da se ode u šizofreniju da čovek pogubi konce, ali emocija mora da bude iskrena i misao mora da bude usvojena od strane glumca, ma šta on igra. Da li takozvanog negativca ili pozitivca, mora iz njega to da izađe. Postoje za to načini, za to smo se školovali, nalazimo ih svak za sebe ceo život i mislim da glumac mora da ima tu vrstu sposobnosti scenskog poistovećivanja sa istinom”, poručio je Bogdan Diklić.

Duhovitost

“To sam, rekao bih, nasledio od moje pokojne majke. Ona je bila izuzetno duhovita. I to u trenutku. Ja sam se vratio sa Pulskog festivala i zaljubio sam se strašno u jednu stjuardesu i to se pretvorilo u vezu više telefonski, ali je ona meni poklonila boks Rotmansa, kockastog sa zlatnim prstenom. Došao sam u Bjelovar i pušio sam Rotmans, tada nije bilo mobilnih telefona, samo fiksni i kad zazvoni, a bio je u hodnku, ja trčim li trčim, i jednog dana nema poziva. Onda postanem naglo ćutljiv, neraspoložen, i sećam se, mama je pravila ručak, radio je stajao na kredencu i slušao sam emisiju ‘Po vašem izboru’ u kojoj je Zdravko Čolić pevao ‘Nosi, nosi sve što si mi dala’ i moja mama, onako meša, i nastavi ‘I ono malo cigareta sa festivala’”, ispričao je anegdotu Diklić.

Bubnjevi

“Eno ih u koferima na terasi. Čežljvo ih gledam kadgod prođem. Ustakljena je terasa, nisu napolju, vlaga bi im štetila, ali ne mislim da su odradili svoje, već naprosto, taj period se zaustavio. Strast u teološkom smislu znači porobljenost. To je smisao strasti, biti porobljen, a nije daleko od istine. Sve što sam kao klinac želeo, ali iz ovog ili onog razloga nisam mogao da ostvarim, to sam kao zreo čovek počeo da iživljavam, pa tako i bubnjeve”, kazao je Diklić.

Brojanice

“To je Irfan rekao, da pravim brojanice u humanitarne svrhe. Ja sam to krio, Irfanu sam poklonio jednu brojanicu, ima on mnogo tih brojanica, mislim da sam mu napravio tri ili četiri, i onda je on to rekao, ni iz kakve zle namere. Ali je to, tog momenta prestalo da ima smisla, da ja to pravim u humanitarne svrhe. Ništa on nije slagao i ne optužujem ga da je on ukinuo smisao. Možda bih to nastavio da radim, ali presušio mi je izvor ćilibara iz Rusije davno, ne sad. Skup je, a tamo sam povoljno nabavljao jako dobar ćilibar. To su molitvene brojanice, to je bila ozbiljna industija i prodavale su se u patrijaršijskoj prodavnici na Terazijama, a zaradu sam poklanjao u humantirane svrhe”, rekao je Bogdan Diklić.

Više vesti iz ovog grada čitajte na ovom linku.

Još vesti iz ovog grada

Hitna pomoć u Subotici intervenisala i do 45 puta u danu zbog visokih temperatura

Suša uništava kukuruz na severu Srbije: Ratari traže da država otkupi više žita po većoj ceni

Subotička policija tokom akcije kontrole više od 700 vozila pronašla 26 iregularnih migranata

“Sva lica dobrote” Jorgosa Lantimosa otvara 31. Festival evropskog filma Palić