Glumac Goran Jevtić: Gušimo se polako, u svetu koji je sve veći bolesnik, dakle, kreni – promeni

– Novo je vreme. Statistike kažu da smo od industrijske revolucije do danas u atmosferu ispustili pola triliona tona čistog ugljen-dioksida. To je dvadeset sedam milijardi tona godišnje. Ako uzmemo da jedan slon teži oko jedne tone, to znači da oko nas kruži pola triliona tona slonova ugljen-dioksida. A pravih slonova u prirodi ima sve manje. Narušen balans. Šume smo besomučno sekli i trovali. Na planeti je od završetka Drugog svetskog rata vođeno oko tri stotine „malih“ ratova. Planeta je sve veći bolesnik sa sve manje resursa, i time se pojačava pitanje kako da u sve većoj populaciji obezbedimo resurse za život – kaže u razgovoru za Danas Goran Jevtić, jedan od naših najdarovitijih glumaca, koga ćemo premijerno gledati u duodrami „Pluća“, u režiji Ivana Vukovića.

Ova uzbudljiva i duhovita priča Dankana Mekmilana, jednog od najprovokativnijih savremenih britanskih dramatičara koji se najčešće bavi sociopolitičkim temama, posle praizvedbe u Studio Theatre u Vašingtonu 2011, produkcija na londonskom Vest Endu, slavnom berlinskom Šaubine teatru i još četrdesetak širom sveta (među kojima je i ona u Slovenskom mladinskom gledališču u Ljubljani koja zbog kovida nije gostovala na prošlogodišnjem Bitefu), stiže pred našu publiku 11. maja, na Maloj sceni Madlenianuma.

U ovoj verziji „Pluća“, drame koja surovo iskreno, „rafalnom paljbom“, otvara pitanja neizvesne budućnosti u svetu u kojem vladaju politički nemiri, globalno zagrevanje, konzumerizam…, partnerka Gorana Jevtića je glumica Suzana Lukić.

Junaci Mekmilanove duodrame su Žena i Muškarac, mladi, urbani, visokoobrazovani par sa razvijenom ekološkom i etičkom svešću. Koliko je kod nas ljudi koji tako kritički razmišljaju o okruženju i društvu u kojem živimo?

– Odgovoriću vam Mekmilanovim tekstom iz naše predstave: „Mislim da kad ne bih zamišljao da će se roditi generacija koja će da popravi sve ovo, neki Supermen genije koji će smisliti kako da sredi sve ovo, da nas planeta ne pročisti, podavi i spali, proredi dok nas ne ostane trećina, da nam se ne razbolevaju deca od raka samo da bismo napunili svoje električne automobile litijumom, kad ne bih duboko verovao u to, mislim da bih poludeo.“ S druge strane, neka od Mekmilanovih pitanja nisu ni nova ni nepoznata – svi ti ljudski strahovi, zebnje, problemi…, kao i trenuci sreće, radosti i ljubavi, sastavni su deo života svakog čoveka, i reklo bi se večna. A ovaj komad prikazuje čitav život u partnerskim odnosima dvoje ljudi, ne samo jedan mali isečak, već sve ono što jedan par može da proživi u svom kratkom životu, i svako u publici će se identifikovati bar sa ponekim delom predstave.

Pred ovaj razgovor ste rekli da je Konstrakta za vas genijalna, jer ona u celom svom opusu priča o tome kako brinemo o zdravom životu, a vrlo zaboravljamo ono što je iznutra u nama, što je duhovno i suštinski. Odakle taj paradoks između suštine i forme, koji danas živimo i lokalno i globalno?

– Živimo u vremenu preteranog konzumerizma, u vremenu viškova. Stalno nam se, iz svih medija, nameće neophodnost konzumiranja raznih proizvoda koji bi, valjda, trebalo da nam obezbede večiti čovekov san o besmrtnosti. I opet vreme – za duhovni život i razvoj čoveka je potrebno mnogo vremena i rada, a savremeni čovek sve manje ostavlja vremena sebi, i zato konzumira sva spoljašnja sredstva za koja veruje da će mu to obezbediti. Zato više šetajte, a manje se bavite time „koja li je tajna zdrave kose Megan Markl“.

Kod nas su pitanja ekologije tek odnedavno postala aktuelna, iako su već dugo alarmantna, a pitanja suštine “zatrpava” borba za golu egzistenciju i nekakvo preživljavanje većine ljudi. Gde je svetlo u takvom tunelu?

– Svaki čovek treba da proba da zadrži vazduh duže od dva minuta, i da proba da ne pije vodu dvadeset četiri sata. Kad vrlo jednostavno počnete da se gušite i da dehidrirate, shvatiće koliko su ove dve jednostavne stvari važne za goli život. Hajde da počnemo odatle! Nije nam neophodan nikakav Mesija, niti velika ideja da bismo se pokrenuli, dovoljno je da svako od nas u svom životu shvati da su stvari predaleko otišle i da se polako gušimo. To bi trebalo da bude dovoljno da bismo se povezali, pokrenuli i počeli da menjamo stvari. Dakle, kreni – promeni!

Vaša poslednja velika premijera bila je krajem decembra prošle godine u Narodnom pozorištu sa predstavom “Nora – kuća lutaka”, u kojoj igrate advokata Nilsa Krogstada. Kako biste, recimo, uporedili “Pluća” i ovu Ibzenovu dramu?

– Obe predstave govore o pročišćenju, o potrebi da živimo punim plućima, „Pluća“ u fizičkom smislu, a „Nora“ u duhovnom i mentalnom. „Nora“ je pisana početkom 20. veka, „Pluća“ vek kasnije, a mi se i dalje vrtimo u nepromenljivosti ovih problema. Vreme je, zaista je vreme da preuzmemo odgovornost i počnemo da popravljamo stvari.

Do kraja ove sezone pred vama je i premijera u još jednom značajnom projektu nacionalnog teatra, u kome ćemo vas gledati kao Alberta Ajnštajna. Kako ga vi doživljavate?

– Reč je o koprodukciji Narodnog pozorišta i BELEF-a, „Gospođa Ajnštajn“, po drami Snežane Gnjidić. Ovu duodramu o Milevi i Albertu Ajnštajnu spremam sa svojom divnom koleginicom Dušankom Glid Stojanović. To će biti neki logičan nastavak u ovom pomenutom nizu naslova, jer predstava govori o uticaju i značaju Milevinog rada, i njenog doprinosa onome po čemu je za nas Albert veliki i značajan. Biće ovo još jedan pokušaj ispravljanja nepravde prema Milevi Ajnštajn, a u ime svih nedovoljno priznatih velikih žena.

Ukidanje zidova

„Pluća“ imaju jedan hiperrealistički dijalog, i rekli ste da na beogradskim scenama nema takve predstave. Šta je, osim teksta, čini tako posebnom?

– Naša predstava se igra u samoj publici, to čini da ljudi prestaju da budu puki gledalac, i postaju deo događanja. Ideja je da se emotivni i misaoni doživljaj direktno podeli sa publikom u neposrednom suživotu, što je u pozorištu uvek i najteže, ali mi verujemo i najuzbudljivije. Odlučili smo da ukinemo „četvrti zid“, s obzirom na to da već živimo okruženi tolikim zidovima. Zato će „Pluća“ u doslovnom smislu biti kolektivni čin nas i publike.

Premijera filma „Pored tebe“

Prošle godine gledali smo vas premijerno u dva filma i TV seriji – u “Nečistoj krvi: grehu predaka”, i u “Nebesima”, a pred vama je uskoro premijera novog ostvarenja „Pored tebe“ reditelja Stevana Filipovića. I dalje ste vredno na dva „koloseka“ – pozorišnom i filmskom?

– „Pored tebe“ smo radili tokom pandemije korona virusa, i čitav film je snimljen u našim domovima u vreme trajanja lockdowna. Bilo je vrlo teško, ali, s druge strane, „Pored tebe“ će biti nešto sasvim novo i uzbudljivo u srpskoj kinematografiji, i jedva čekam premijeru. Ovog leta bi trebalo i da se pridržim ekipi „Urgentnog centra“, u produkciji Emotiona, i jako se tome radujem.