Irfan Mensur za Danas: Kako je Cveja išao sa mnom na moje bračno putovanje u Veneciju

Tako sam na bračno putovanje, prvo i jedino u životu, pošto posle više nisam ni odlazio na bračna putovanja, išao sa Cvejom, što samo govori koliko je bio neposredan, i koliko smo nas dvojica bili na istim talasnim dužinama

– Pravio sam juče bilans očaja koji nas je okružio, bar ovog našeg pozorišnog društva, koje je zajedno život provelo u jednoj kući, Jugoslovenskom dramskom pozorištu – kaže za Danas glumac Irfan Mensur povodom smrti Branka Cvejića, svog kolege i bliskog prijatelja.

Legendarni Cveja napustio je ovaj naš svet 26. jula, tačno mesec dana pre svog 76. rođendana (rođen je 25. avgusta 1946.), i pridružio se velikanima nebeskog glumišta.

Od divnog i radoznalog glumca, jednog od najznačajnijih na ovom prostoru, koji je svojom umetnošću glume obeležio jugoslovenski i srpski teatar, film i najbolju TV produkciju, s velikim poštovanjem opraštaju se kolege, prijatelji, brojna publika širom nekadašnje Jugoslavije, koja putem društvenih mreža upućuje zbogom Banetu Bumbaru, ali i nezaborav.

Poput ovog kultnog junaka koga je igrao u isto tako kultnoj seriji „Grlom u jagode“, koja se od prvog emitovanja, 1975. udobno smestila na pijedestal, obeležavajući svih narednih decenija istoriju televizijskog stvaralaštva, tako je i Cveja odavno postao sinonim onog najboljeg građanskog, civilnog i gospodskog duha koji je Beograd činio metropolom.

U sećanju svojih prijatelja, kako za Danas svedoči Irfan Mensur, Cveja će posebno ostati upamćen po svojoj duhovitosti, o kojoj može da se napravi čitava antologija, kao i po tome što je za njega prijateljstvo zaista bilo „zanat najstariji“.

– Ja sam sa Cvejom proveo pedeset godina, i nikada nismo došli u bilo kakav sukob, čak ni verbalni, u smislu neke prepirke ili nemišljenja zajedničkog. Zajedno smo mislili o istim stvarima, zajedno se divili istim stvarima, zajedno smo upoznavali zanimljive ljude i divili im se. Cveja je znao da se divi ljudima koji su to zaslužili, i mislim da sam i ja ta vrsta čoveka. Bio mi je prijatelj za pamćenje, i verujem da su Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, Srbija, a bogami i Jugoslavija bivša, ostali bez jedne pozorišne ikone. Kad ovo govorim ne mislim samo na glumu i tu vrstu značaja, već i na to što je Cveja iza sebe ostavio i jedno novosagrađeno, veliko i moderno Jugoslovensko dramsko pozorište. Jer, ja znam koliko je energije dao u sve to, i koliko je bio posvećen da se JDP ponovo etablira – kaže Irfan, ističući da o tome koliko je Cveja bio poseban i kakvo je bilo njihovo prijateljstvo, dobro svedoči i jedna njegova lična anegdota.

– Moje prva supruga Ljiljana Perović i ja odredili smo da odemo u Veneciju na sedam dana, da nam to bude bračno putovanje, a Cveja je na to rekao idem i ja s vama. Tako sam na bračno putovanje, prvo i jedino u životu, pošto posle više nisam ni odlazio na bračna putovanja, išao sa Cvejom. Nisam mu rekao ne dolazi u obzir, ili, ti nisi normalan, nego sam rekao naravno, ideš sa nama. I otišli smo zajedno, nas troje, provodili smo se po Veneciji sedam dana, i to samo govori koliko je Cveja bio neposredan, i koliko smo nas dvojica bili na istim talasnim dužinama – seća se Irfan, dodajući da su za Cveju vezane brojne duhovite priče.

– Mi ceo život znamo Cveju kao Cveju i Vesnu. Tako je od kako sam došao u pozorište, mislim da su Cveja i Vesna bili u braku od svog rođenja. I kad zaglavimo u nekoj kafani ili u nekoj priči posle predstave, u vreme kad su bili samo fiksni telefoni, čim zazvoni mi kažemo Vesna. To je bila šifra. Kasnijih godina, kad u kafani u neko doba Cveji zvoni mobilni, mi znamo da je to Vesna, ne mora on ni da kaže evo, krenuo sam. Bio je zaista čovek za pamćenje, topao, iskren, blizak, otvoren.

Ali, kako ističe Irfan, u tom bilansu njegovog očaja u kojem je sada i Cveja, njemu je posebno težak osećaj usamljenosti.

– Toliko je ljudi iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta otišlo u samo nekoliko godina. Počevšio od Josifa Tatića Taleta, Pece Ejdusa, Nebojše Glogovca, Vlaste Velisavljevića koji je bio mnogo mlađi od nas, bez obzira što je imao više godina, pa Laneta Gutovića, Sanje Ilića koji je radio muziku za naše predstave i družio se s nama, Gorana Daničića Žuće, Dejana Mijača. Nema ih među nama, i osećam se nekako usamljeno. Osim Diklića i Voje Brajovića ja više nemam nikog od ljudi s kojima sam živeo. Živeo u smislu da smo pedeset godina proveli zajedno. Ta vrsta usamljenosti mi daje jednu nesigurnost, a s druge strane, očigledno je da onaj „gore“ u koga svi verujemo, bez obzira koje vere on bio, računa koga će još malo da ostavi, a koga će malo ranije da „pozove“ gore kod sebe – kaže Irfan Mensur, jedan od prvaka JDP, koji je svojim ulogama, ali i rediteljskim predstavama, poput „Plave ptice“, obeležio ovu scenu.