Glumac Radomir Nikolić: Srbija može da se preimenuje u Republika SNS

Nušić je bio dalekovid i toliko dobro poznavao naš narod da je znao da će nam se opet desiti neki novi „Dr“, nova „Gospođa ministarka“ – gospođa premijerka… – to za Danas kaže Radomir Nikolić, glumac koji je igrao u skečevima u emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ i u predstavama na Nušićijadi, ističući značaj humora pri bavljenju teškim temama u Srbiji.

Nikolić dodaje da nije analitičar, ali da sa stanovišta građanina ove zemlje smatra da ne treba da gledamo to kada ćemo ući u Evropsku uniju, nego kada ćemo da sredimo ovu našu Srbiju, jer je to bitnije.

Član ste predsedništva Udruženja filmskih glumaca Srbije, koji su glavni problemi sa kojima se glumci susreću?

– Članovi Udruženja su samostalni umetnici, što znači nezaposleni. Novac za život obezbeđuju honorarom sa snimanja filmova, serija, ili igranjem u pozorištu. Ja sam dosta igrao u Ateljeu 212 pa svi misle da sam član ansambla, međutim, i ja sam slobodan umetnik. A problemi slobodnih umetnika najjače su se osetili u jeku korone, jer, iako čovek ostavi ušteđevinu, za vreme lokdauna ne može da zarađuje, a mora da plaća stan i dažbine…

Ljudi uglavnom vezuju glumce za holivudski glamur, kako to izgleda u Srbiji sa slobodnim umetnicima?

– Glamurozne su premijere, koje su divno organizovane, uvek… Snimam dosta i u najavi imam dosta projekata pa se ne plašim za svoju budućnost, ali me užasno nervira situacija, jer nas slobodnih umetnika nema mnogo. Iako smo dobili pomoć za vreme karantina i posle, to je bilo nedovoljno. Naravno, prioritet su uvek lekari, penzioneri, i ne žalim se, ali stvarno mislim da je država mogla više da pomogne nezaposlenim glumcima. I da više ulaže u kulturu. Što bi Laza Ristovski u filmu „Andergraund“ rekao: „Ima li neko ovde da zaštiti nas glumce?“

U filmu i seriji „Toma“ igrate legendarnog Zorana Radmilovića, dok u seriji „Vreme zla“ igrate zlog nacističkog majora. Kako se pripremate za uloge?

– Zoran Radmilović je ostavio svoj način glume u svim glumcima koji su posle njega došli. On nikada nije dozvoljavao da se ode u patos. Tako je i u životu. Ne treba da pokazujemo šta osećamo, već da stvarno osećamo. Nema glume, već nađeš istinu u svemu što radiš, što je veliki paradoks. Trudiš se da ne glumiš da si tužan, već da zaista budeš tužan jer izvučeš iz nekih svojih fiokica situaciju koja te podseća i upotrebiš je u sceni. U „Vremenu zla“ sam pobio ne znam koliko ljudi, u životu nisam. Taj nacista koga igram – major Jinger – u stvari je samo obavljao svoj posao, kao što ja obavljam svoj – to sam tako povezao. Čovek radi svoj posao koji je najgori mogući posao na svetu, ali je on tako učen odmalena, i on za sebe ne misli da je zločinac. Ja u tom trenutku ne smem da mislim da činim zločin već pravu stvar, da imam neke svoje ideale zbog kojih to radim, pripadam elitnoj nacističkoj gardi, odnosno Gestapou. Uvek se trudim da branim lik koji igram, bio to najbolji ili najgori čovek, on je za mene pozitivac dok ga glumim. Da bi Zorana kao lik izneo rešio sam da pustim brkove. Bio sam nepušač, a pošto se sve scene odigravaju u kafani, sem one gde igram Kralja Ibija, propušio sam i pustio te moržovske brkove. Takođe sam se i ugojio da bi dobio njegove obraščiće. Za seriju „Vreme zla“ sam obrijao brkove i izvukao pramenove jer sam crn, da se ne bih mnogo razlikovao od partnera Svetozara Cvetkovića. Onda je došla i ta SS uniforma..

Sjajnu transformaciju ste imali i kod Zorana Kesića u „24 minuta“ gde ste glumili ministra Vulina koji dolazi kod tetke da pozajmi novac. U tom skeču crpite materijal iz realnog života. Kako gledate na tu emisiju i teme koje obrađuje, šta se iz nje zaključuje?

– To je scena iz „Nacionalne klase“ Gorana Markovića. U Srbiji živimo u podeljenom društvu, ali nemam privilegiju još i da se nerviram oko toga, zato sam izbacio TV i jedine vesti koje gledam su sa YouTube-a. Kad čujem Maju Žeželj da vodi vesti, meni one budu toliko teške da ne mogu dalje. Izbacivanje televizora je bila moja odbrana. Ipak, jedina emisija koju gledam jeste „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ jer mi on na najbolji način prenosi aktuelna dešavanja. Vidimo da ljudi iz vrha vlasti ne žele da gostuju u medijima koji nisu pod njihovom ingerencijom, na N1, na Nova S, ne žele da se suoče sa ljudima koji su intelektualci. Te novinare nazivaju „nekom vrstom opozicije“… Ja mislim da istraživačko novinarstvo ne naginje na bilo koju stranu, već se trudi da pokaže objektivnu istinu i stanje. Ali to dolazi do malog broja ljudi, iako živimo u vremenu u kome su mediji sve. Kada dođete na trafiku, Danas nikada ne možete da vidite u prvim redovima, već tabloidne novine sa užasnim naslovima, da vam se zgadi. Emisija „24 minuta“ pravi analizu društva u kome živimo, a postaje mi sve teže da je gledam… Čini mi se da ova zemlja može promeniti ime i da se umesto Republika Srbija zove u Republika SNS. Predsednik te stranke nam je i predsednik države. Čini mi se da na televiziji nema nikoga – ni glumaca, ni voditelja – više nego predsednika…

Šta treba izmeniti kako bi se Srbija opet mogla nazvati svojim imenom?

– Predsednik države Aleksandar Vučić je legitimno izabran, da li je bilo krađe na izborima mi ne znamo, jer nemamo institucije. Ne želim da slušam ni opozicione stranke kako govore da je bilo krađe na izborima. Ja želim da živim u državi u kojoj postoji institucija koja će to da dokaže. I ne želim da znam kako se zove predsednik države, niti ministri u Vladi. NJegova potreba da nam pokaže kako je veliki šahista – samo što se ne poredi sa Svetozarom Gligorićem, da je mio čovek, a da opet zna da bude strog, sve mi je to toliko lažno, kao i pojavljivanje Belih i ovih ostalih.

Da li ste se kolegama i ostalim radnicima u kulturi pridružili na ekološkim protestima?

– Nisam išao na ekološke proteste, jer više ni u šta ne verujem. Kažu posle par dana – predsednik se uplašio jer je izašao veliki broj ljudi, sad idu izbori, sad se sklanja… Da li? Naravno da je to bio jedan jedini način da se ljudi izbore, ali ja stvarno nemam više poverenja ni u koga i želim da živim u državi u kojoj su institucije najbitnija stvar, a ne da se stalno ponavlja ime predsednika, da se on u sve meša i da se za sve pita. Želim da živim u zemlji u kojoj, ako nešto treba da se rešava – to rešava preko institucija. Međutim, oni su zauzeli zaista sve institucije, počev od medija pa na dalje. Ne znam kako će osvanuti taj četvrti april, a ako dođe do promene, jedino što želim od nove vlasti jeste da učvrsti institucije. Ako budem video da oni rade isto kao i ovi, ako ne rade na učvršćivanju nezavisnih institucija, isto ću ovo reći.

U filmu „Enklava“ glumite prevodioca, a to ostvarenje ukazuje da su deca neiskvarena i spremnija da zanemare nacionalne sukobe zarad prijateljstva, čistije sagledaju život, slažete li se?

– Postoji ona sjajna karikatura gde dva starca idu i drže ruke iza leđa, a iza njih ide mali dečak i isto drži ruke iza leđa. Dete u stvari gleda vas, ako ste vi besan čovek u kući i mrzite nekoga, i vaše dete će isto da mrzi. To sve dolazi iz kuće. Mi kroz filmove treba da im damo primer u kakve ljude treba da odrastu. Drago mi je što sad izlazi dosta dečijih filmova, uskoro će izaći novi film Raše Andrića „Leto kada sam naučila da letim“ i druga sezona serije „Mama i tata se igraju rata“, gde glumim. Tu se pokazuje kako treba postupati sa detetom i kako na dete može da utiče ljubav. Druga sezona je snimljena i mislim da će Gordan Kičić i cela ekipa napraviti još veći bum. Filmski centar Srbije je otvorio konkurs za dečije filmove, što je divno. Fale nam dečiji filmovi i filmovi gde su deca junaci, kao što smo mi imali dečije filmove u kojima su meni junaci bili Slavko Štimac i drugi.

Dakle film, kultura i umetnost imaju uticaj na sazrevanje ljudi, pa, s tim u vezi, kako vam danas izgleda kultura u Srbiji?

– Ljudi danas, u ovom svetu u kome se dosta strašnih stvari dešava, ne znaju koliko toga mogu da nauče, samo, na primer, ako odu i pogledaju predstavu u režiji Ane Tomović „Sin“ u Ateljeu 212 i da shvate da roditelji ne treba da budu slepi na signale koje im dete šalje. Takvi sadržaji mogu da edukuju ljude u vezi sa tim šta je dobro, a šta loše i šta to loše može da donese svima nama. Film „Toma“ – i radujem se što će izaći serija koja će biti još bolja – pokazuje koliko je važno biti posvećen i dobar čovek i šta sve dolazi iz toga. Bitno je da se pravi što više takvih filmova. Treba praviti filmove o umetnicima, o naučnicima… Ne mislim da je rešenje praviti filmove koji će direktno pokazivati stradanja, jer smo i dalje u nekoj mržnji. Već o ljubavi, jer upravo kroz Tominu ljubav prema Jugoslaviji, kada na poslednjoj turneji on prenosi svoju dušu na doktora, shvatamo koliko je važno biti dobar čovek. Zato što kad jesi i kada ti dođe neko sa zlim namerama, ako nastaviš da budeš dobar, to će otopiti led. Dobro je uvek jače od zla, a mi smo kao narod dobri ljudi.

Mladi ljudi ne treba da budu ostrašćeni

Mi nemamo edukativan dečiji program koji će da nauči decu da, bez obzira što Srbija ne priznaje i, po mom mišljenju, nikada ne treba da prizna Kosovo i Metohiju, ne smeju da mrze te ljude, jer su to isto ljudi koji rade za svoj hleb, a da je politika ta koja bi da nas zavadi.

Siguran sam da postoji način da se kompromisom nađe rešenje.

Svi moramo da radimo na tome.

I ljudi sa one strane Drine i Dunava, i ostali, jer su deca budućnost i mladi ljudi ne treba da budu ostrašćeni.

Mi ne možemo da utičemo gde ćemo da se rodimo i kada ćemo da se rodimo, kada umiremo, ali na sve ostalo možemo.

Kako nas na početku usmere, takvi ćemo ljudi biti.