Glumac Srđan Miletić povodom serije „DecenijAVlasti“: Njihova implozija je već počela, prenaduvali su se

Shodno zadatku morao je da restartuje memoriju na loša sećanja i o njima govori, poželjno je bilo bez emocionalnog angažovanja iako samo podsećanje na sve ono što se ovde trpelo tih deset godina vreme mršti čelo, tera vas da tu tamu odgurnete od sebe da se u njoj ne biste udavili.

Ko se još seća ministra za finansije Lazara Krstića ili Miletićevog video klipa inspirisanog spasilačkim podvigom predsednika u smetovima Feketića…

Bili ste narator u serijalu “DecenijAVlasti” i to bi trebalo da bude, makar mi laici tako doživljavamo, za glumca poput vas, obdarenog dobrom dikcijom, jednostavan zadatak. Da li je bilo tako?

– Naravno da nije bilo tako. Najpre sam tražio da mi se objasni kontekst i sadržaj. Ne bih učestvovao u tome da sam ocenio da se radi o pamfletu koji je sam sebi cilj. Kada sam dobio tekst, imao sam potrebu da naraciji pristupim sasvim emotivno ili, ako je jasnije, da se tekst oboji ličnim doživljajem. Reditelj je tražio da eliminišem svoj lični stav i to uradim kao da se radi o nečemu u čemu ne živim i sam. Na kraju smo našli neku sredinu. Da je odluka bila samo moja – zvučalo bi drugačije. Sa više besa i rezignacije. Da ne bi izgledalo kao da je narator neki robot – pristao sam da se i lično pojavim. Nema tu sakrivanja. Samo smo na jednom mestu sakupili činjenice. Zaključak je ostavljen gledaocima.

Dokumentarci Janka Baljka su, inače, neka vrsta šok terapije nakon koje bi mogla da usledi katarza. Jeste li vi doživeli nešto slično, imate li možda sada neku opservaciju zašto je SNS i dalje na vlasti?

– Janko i ostatak autorske ekipe bili su izuzetno temeljni. Serija se sastoji od niza činjenica koje su više puta proveravane. Kada bi se potkrala neka greška u datumu ili godini – odmah sam dobijao izmene. Naravno, seriju opet nisu videli oni kojima bi koristilo da je vide. Premali broj ljudi u ovoj zemlji ima pristup objektivnijim medijima. Siguran sam da je SNS i dalje na vlasti upravo zato. Mi, u Beogradu, nismo ni svesni u kakvom medijskom mraku živi unutrašnjost zemlje.

Našalili ste se na račun spasilačkog podviga Aleksandra Vučića u Feketićima, a i on je na društvenim mrežama, čini mi se, tada objavio da je i njega nasmejalo vaše viđenje događaja. Međutim, tim za krizni PR SNS-a izgleda nije razumeo šalu, pa je ovaj video klip ubrzo nestao s mreža. Da li ste već tada mogli da naslutite do koje mere će narasti moć i kontrola aktuelne vlasti nad medijima?

– Nisam se “našalio” sa Feketićem. Nije to bio razlog za reakciju. Jednostavno, nisam hteo da dozvolim da nam neko vređa inteligenciju. Njega to uopšte nije nasmejalo. Naprotiv! Klip je nestao sa mreže bez ičijeg direktnog naređenja. U to sam, odavno, sasvim siguran. To su obavili naši tradicionalni, oprostite mi na izrazu, dupeuvlakači. Za svaki slučaj. Tokom poslednjih 10 godina bio sam više puta svedok da nalog za cenzuru stiže isključivo iz tih malih mozgova. Ono naše staro “ovo nije strašno, ali, bolje da ja ne rizikujem”…

Kako vam iz ove vremenske tačke izgleda period kada ste radili i dali ogroman doprinos lutkarskoj emisiji “Nikad izvini” koja je na satiričan način i to još na Pinku komentarisala aktuelnu političku scenu?

– Taj period sada izgleda kao vreme neviđene slobode! Iako nije apsolutne slobode bilo ni tada. Pitanje je da li je te slobode ikada i bilo… Političarima je lakše da se nose sa pokušajima atentata nego sa ismejavanjem.

Da li ste tad pomislili da su se Pink i čelni čovek ove televizije promenili i da se nikad neće vratiti na staro?

– Mitrovića sam poznavao od ranije. Nije me nikada iznenadio ni malo. Iznenadili su me oni koji su bili dužni da odbiju saradnju sa njim. Kada sam video kako je prihvaćen od strane, tada, nove vlasti – i ja sam sarađivao sa njim. “Nikad izvini” je, doduše, bila nezavisna produkcija. On je bio samo emiter. Ako je tada malo i uspeo da opere biografiju – posle toga se sa radošću uvaljao u novo blato. Sa njim je barem stvar jasna… nema ideologije. Samo je lova bitna.

Ko vam je tada od političara bio najinspirativniji za rad, a ko najteži i zašto?

– Vuk Drašković je uvek bio inspiracija. Čovek je operski lik. NJegova apokaliptična percepcija svega je idealna za zezanje. Interpretativno, najteži je bio pokojni Batić. Kad je u pitanju inspirativnost – Dinkić. Bezlična pojava. Mislim da bi bio inspirativniji istražnim organima. Da smo imali neke takve organe…

Ko je od političara najpozitivnije reagovao na vaše šale, a ko se najviše ljutio?

– Niko nije reagovao pozitivno. Uostalom, da neko jeste – to bi bio znak našeg promašaja. LJutili su se manje-više svi. U nekom trenutku se činilo da se, nasuprot logici, najmanje ljute Radikali. Uvek smo imali insajdere u strankama. Kada bismo saznali šta ljuti lidere – pritiskali smo to do kraja.

Glumili ste u filmovima, serijama, pozorištu, prepoznati kao komičar koji ume vešto da se našali s našom političkom zbiljom. Nemali broj puta ste zbog toga snosili posledice, naravno, teško dokazive, s odloženim dejstvom i sprovedene na posredan način. Pričali ste da je Milan Lane Gutović imao prilično relaksiran stav prema ovoj vrsti problema i da ste sarađujući sa njim o tome mnogo naučili…

– Lane je umeo dobro da analizira stanje svesti tih ljudi. Znao je da nas nikada neće uhapsiti posle predstave. To bi bio blam. Tvrdio je da ćemo to platiti kasnije na, naizgled, nevažnim stvarima. I bio je u pravu. Podmetali su nam bombe, pretili mu u lice, kada su nam zapretili bombom niko nije odbio da igra. Ponosan sam na tu ekipu. Naravno, Lane bi uvek podmetao sebe ispred nas. Uostalom, lična hrabrost u takvim poslovima je jedino što ti daje kredibilitet. Mene su posledice ohrabrivale.

U odličnom intervjuu u podkastu Lobotomija s Darkom Mitrovićem rekli ste da ljudi ovde često misle da su njihove mane, u stvari, deo njihovog šarma. Šta ste sve imali na umu kad ste to izjavili i vidite li izlaz iz tog ćorsokaka?

– Mi mislimo da je preslatko kada detetu od tri godine dajemo da umače prste u rakiju i da ih liže. Kada ih posle 20 godina pijan izmasakrira – krivo je društvo. Izlaza nam nema. Možda je masakr jedini izlaz.

U istom intervjuu ste govorili o bolesti, zdravlju, bolu i dve kliničke smrti koje ste iskusili. Da li vas je to dramatično iskustvo promenilo u bilo kom smislu, imate li sada drugačiji odnos i prema životu i prema smrti?

– Nema tu ničeg spektakularnog. Život je lep, smrt je neminovna. Budite pristojni prema svetu i provodite što više vremena sa svojom decom.

Kazali ste mi da vi ne poznajete nikoga ko je za SNS. Pretpostavljam da znate da su mnogi sličan osećaj imali tokom decenije vladavine Slobodana Miloševića i da su se iznova iščuđavali kako to ipak pobeđuje na izborima.

– Poznajem neke koji rade za njih i glasanjem čuvaju poziciju. Cenim one koji to bar otvoreno priznaju. Cenim tu otvorenost i odbijam komunikaciju sa njima. Problem je sa onim potuljenim folirantima.

Kako vam izgleda predizborna kampanja SNS-a i predsednika Vučića, između ostalog, spotovi u kojima izlazi iz frižidera, među navijačima, kroz slogane „Mir, stabilnost – Vučić“?

– Znam ko im radi kampanje. “Frižider” je kao koncept izmišljen odavno. To je uradio i Đogani. Kad je provalio da ga zezaju zbog padeža – on je izbacio pesmu u kojoj greši. To se, kao, smatra hrabrošću. U stvari, pokazuje oholost. Kao, vidite da ja znam šta vi pričate, ali, i ovako ću da vas pobedim. Ti spotovi nisu pravljeni za sve. Zna on koga gađa time.

Koja su vaša očekivanja povodom predstojećih izbora i hoćete li na njih izaći i glasati?

– Posle dužeg vremena – izaći ću! Očekujem da promenimo vlast. Vreme je. To, kao i u jednom trenutku sa Miloševićem, nije više političko nego civilizacijsko pitanje. Uostalom, njihova implozija je već počela. Prenaduvali su se.

Vaši planovi…

– Iznenadna umiranja su me naučila da ne pravim planove duže od nekoliko dana. Jedino što planiram zasigurno je da vodim pašenoga u kafanu! A i to što pre. Za svaki slučaj…