„Ulica raća nobelovce“: „Putujuće pozorište“ od Hrama Svetog Save do Narodnog pozorišta (FOTO; VIDEO)

Prikjučivali su im se usput i građani, zagrcnuti od suza, ili bi im samo tapšali.

Izlazili su da ih pozdrave iz kozmetičkih salona, kafića, pekara, knjižara, prodavnica velikih trgovačkih lanaca; glumci i studenti su uzvikivali „Hvala vam na podršci“.

Okupljanje je počelo ispred Hrama Svetog Save, a među prvima je stigla  naša proslavljena glumica Jasna Đuričić, glumac Pavle Jerinić, baletski igrač Narodnog pozorišta u Beogradu Čedomir Radonjiić.

„Ja mislim da je ovo jedna savršena akcija i da je bilo krajnje vreme da se ovako nešto uradi“, kazala je Jasna Đuričić za Danas, podsetivši da se prvi put u istoriji pozorišta dešava ovakva vrsta štrajka.

„Šta da kažem, svako normalan je uz studente. Treba sve da prestane dok se njihovi zahtevi ne ispune i to je to“ , istakla je Jasna Đuričić.

Na opasku Danasa da je sve počelo od FDU, ona uzvraća da joj to mnogo znači.

„Negde je i potpuno normalno da je bunt krenuo sa jednog umetničkog fakulteta i što se potom raširio velikom brzinom. Umetnost je subverziovna sama po sebi“ konstatovala je Đuričić.

„Naša deca na svim fakultetima pogotovo na umetničkim fakultetima su veoma senzitivna na nepravdu. Umetnička duša, registruje stvari, čini mi se, za nijansu brže od ostalog sveta.“ , smatra Đuričić.

O tome zašto je važno da se glumci prikčljuče studentima Jasna Đuričić kaže da ih njihova profesija po sebi čini vidljivijima i da je obaveza javnih ličnosti da o javnim pitanjima podignu svoj glas.

„Mi glumci, ovde nemamo nekakvu moć, ovde ne postoji ni prava slava, ni prava karijera …Međutim ipak smo javne ličnosti i ljude zanima šta imamo da kažemo u odnosu na razne pojave u društvu. Zato je i te kako važno sada da kažemo kada nam se ovo, nešto najlepše, događa. Uvek pomislim: Čekaj možda će ovo nekom ipak značiti, nekom čoveku koji nije imao snage i hrabrosti da izađe na ulicu i da ne uzme sendvič“ zaključila je Jasna Đuričić, čiji se glas probijao kroz buku mašina  građevinskih radnika ispred Hrama Svetog Save.

U tome se pojaviše i bibliotekari sa transparentom da su uz studente, i koji, izgleda od te buke, kako su pričali između sebe jedva žive, a iz pravca Bulevara oslobođenja približavala se velika kolona studenata Akademije umetnosti s šetalicom na čelu „Dizjniramo novo društvo“, a za njima još mnoštvo zanimljivih transparenata, recimo, od prepoznatljivog saobraćajnog znaka s tekstom „Radovi na putu, popravljamo Srbiju“ na jednoj strani do „Smeši ti se smeši, Laura Komeši“ na drugoj strani transparenta.

Pošto je buka građevinkih radova utihnula na vreme, glumci, studenti, bibliotekari, kao i građani koji su zadesili na platou ispred Hrama Svetog Save su odali počast žrtvama koje su 1. novembra stradale kada se nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu obrušulia na njih.

Nakon toga gusta kolona je krenula ka Mekenzijovoj uzvikujući „Svi na ulice“, „Po dji te sa na ma!! a građani su ih pozdravljali, mahali s balkona , i naravno, brisali suze papirnatim maramicama.

Negde u Cara Nikolaja, redari besprekorno „popravljaju“ kolonu, spremaju se za susret s glumcima „Beogradskog dramskog“.

Nedaleko od pozorišta, čuje se sa nekog zvučnika „Ja hoću život, bolji život“ i tako do kraja pesme kojom je počinjala jedna od najpopularnijih serija u bivšoj Jugoslaviji.

„Love is in te air“, kliše je, ali, zaista, ta vrsta energije se oseća u društvu mladih i „izvođača glumačkih radova“.

Tu je i glumac Nenad Hadži Maričić, grli se sa nekim koga pozdravlja, odgovara na pitanja novinara.

Bodro korača…

„Hajde da ih pozdravimo velikom bukom“, poručuje mlađi glas sa megafona pred Beogradskim dramskim pozorištem“.

Glumački ansambl BDP-a otpozdravlja raspoloženim pridošlicama istom merom.

Na njihovoj šetalici piše „Budi Deo Promene“ (BDP).

Svi su eforični kad se kolone spajaju i postaju još deblje.

U Bulevaru kralja Aleksandra jedna gospođa mokrih očiju dočekuje kolonu sa transparentom „Pravda i sloboda se ne brane ćutanjem“.

Fotoreporteri je fotografišu, dok njoj sve teže pada da ne brizne u ozbiljan plač.

Okreće drugu stranu transparenta na kojoj stoji Vostani Srbije, a neko osetljivo mlado biće , studentkinja po svoj prilici, istrčava iz kolone da je zagrli i umiri.

Od toga je gospođi izgleda još „gore“, suze joj se slivaju niz lice dok izgovara ovoj mladoj devojci „Izvinite, što se mi nismo potrudili…“

Na zgradi ETF-a veliki transparent „Da ne pukne bruka, bolje da se pita struka“, „Kako su samo kreativni“, uzdiše pored reporterke Danasa jedna gospođa…

Kod „Pravnog“ Andrej Josifovski alias Pijanista drži transparent u prepoznatljivom četvorouglu teget boje na kome stoje nazivi ulica.

Na njegovoj instalaciji piše „Ulica raća nobelovce“ .

Prilaze mu iz kolone, hoće da se fotografišu s Pijanistom, govore mu „Odličan si“.

„Gledao sam te na televiziji, odlično pričaš“, kaže mu jedan mladić iz kolone intonirajuči autorinovično svoj komentar iako deluje da istinski misli sve najbolje o arhitekti.

„Jesi ti glumac? Reci nešto smešno“, prihvata Pijanista zafrkanciju.

Protestna šetnja glumaca „Putujuće pozorište“, zajedno sa studentima i građanima, kucama, prodavcima pištaljki i zastava, usklicima „Generalni štrajk“, jednim s maskom Betmena i psom koji se zove valjda Jan jer ga je „Betmen“ pronašao u januaru, rasplakanim ljudima koji pozdravljaju protestante sa svih strana, stvarno liči na putujuće pozorište.

Sve je veselije, kako se približavamo Ateljeu 212, kolona u kojoj je reporterka Danasa peva „Za milion godina“ iz Ateljea se čuje „Daj nam sunca“.

Glumac Marko Grabež je na ulazu s transparentom „Pozorište sme da stane“, a odnekud nailazi još mnogo njih s šetalicom na kojoj piše „Beograde, dobro jutro“.