„Bolji život je prestao, sad ćemo ga sami stvarati“: Tako je govorila glumica Radmila Savićević

Glumačku karijeru Radmila Savićević započela je u pozorištu u rodnom Kruševcu. Iza nje su ostale broje pozorišne i televizijske uloge.

„Ja sam bila 25 godina glumica van Beograda, prvo u Kruševačkom pa u Niškom pozorištu a onda sam prešla za Beograd. Naravno, svi moji putevi vode preko Stalaća. Stalać je jedan železnički čvor vrlo bitan u mom životu. Nikada nisam bila zadovoljna, uvek sam mislila da mogu više. To je nekako pozitiovno u mom poslu. I sad nekad mislim da nisam uradila onoliko koliko mogu. Televizija je velika selekcija glumačka. Ja sam imala sreću da na toj televiziji trajem. To nije slučajno, iza toga stoji jedan veliki rad, strahovit. Izabrala sam najteži put, a to je da se ja i gledalište apsolutno razumemo, i ja sam znala šta radim. Često mi kažu „vi tako to radite kao da ne glumite”, a to je ono najteže. Glumiti danas ne isplati se mnogo, ali kad se vratim unazad moj život vredi za pet života ne za jedan. I to je nešto najlepše u mom životu i što sam stekla“, govorila je Radmila Savićević.

Igrala je u seriji koja je predhodila „Boljem životu“, a to je „Pozorište u kući“.

„Najveći kompliment za mene je danas kada mi kažu: „majka Vuko, divno si igrala Živadinku“. Ta majka Vuka ostavila je veliki trag u mom životu. Nekako, čini mi se da me publika najviše i pamti po njoj. U „Bolji život“ ušla sam posle 50. epizode. Veliki izazov za jednog glumca je da se pojavi onda kada je već sve gotovo, kada je osvojeno sve i sad dozvolite sebi da ne budete dobri. Ne bih smela to sebi da dozvolim, kao što se nije ni desilo“, ispričala je Radmila Savićević u jednom razgovoru.

Glumački posao videla je kao oko i uvo, a kroz svoje likove (majka Vuku, Živadinku, Violetu…) dodala je sve naše strine, tetke, slučajne prolaznice, koje su joj, kako je govorila, bile inspiracija da ih prenese na ekran.

Znala je da kaže da je glumila onako kako je naučio profesror svih glumaca Bora Mihajlović, koji je i ostavio najviše traga na njenu glumačku karijeru.

Serija „Srećni ljudi“ donela joj je lik žene domaćice Ristane Golubović Riske, a njene replike se uveliko prenose.

Sem aplauza – ništa

Na pitanje šta joj je gluma donela, a šta odnela, glumica je govorila da sve što je stekla u životu, a to nije materijalno, je sa velikom mukom i radom.

„Kad se svedu računi, kad se nekako dođe do kraja, gde si, šta si bio, šta si uradio, ispada sem tog aplauza – ništa. Ali, stvarno ništa. Evo „Bolji život“ presta, sad ćemo ga sami stvarati. Da sam u tamo nekoj Nemačkoj prala sudove, ne samo ja nego jedna čitava generacija glumaca, gde bi nam bio kraj, nego ovo što smo radili. Tužno je to što kažem, ali je tako. Nekada, kad smo bili mladi, pa kad sednemo posle završene predstave, pa kažemo deset komada i punu korpu hleba, danas smo došli na isto to vreme, nažalost. Ja ne žalim što je to tako, stvarno ne žalim, ali samo da bude mir, da rata ne bude“, govorila je glumica.

Za nju su govorili da je ljude „lečila“ rečima.

„Smeh je zdravlje. Smeh je radost. Oni ljudi koji znaju da se smeju, da se raduju to su najsrećniji ljudi. Ja sam bila siroto dete, iz jedne sirotrinjske, radničke porodice, ali u našoj kući je uvek bilo smeha i onda kad nismo imali, mi smo se smejali i pevali. I to je dobro“, prisećala se glumica onoga šta ih je održalo.