„Godine na 6“: Svirati, svirati i samo svirati

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje delove knjige „Godine na 6“.

Moje znanje i poznavanje instrumenta bilo je ravno nuli u tom trenutku, l kada je u pitanju bas, a o gitari sam imao pojma toliko da sam mogao da pevušim uz E, A, D i još poneki dur.

– Idemo 20.000 milja grupe Čemps – rekao je Goran – a meni dodade:

– To ti je iz e-mola.

– Znam – rekoh sigurno i ubedljivo iako pojma nisam imao šta to u mom slučaju znači, a još manje šta bih ja sa podatkom ,,e-mol“ trebalo da radim. Uhvatio sam poziciju tona E i počeo da „pipkam“ žicu. Začuo se ton, doduše tih, ali se čuo.- Tišina – brecnu se Goran – 1, 2, 3, 4…

Jao majko, kakav galimatijas kakofonične disharmonije! Bilo je to ludilo. Ako bih koristio današnje pojmove da to slikovito prikažem, bilo bi to ovako: Iščašeni hard kor pomešan sa Sonik Jut, potpuno uvrnutim hevi, dum, treš zvukom uz obilje krčanja, zviždanja i kakofonije. Ipak, iznad svega je dominirala snaga, sirova i nekontrolisana, koja mi je pomalo dizala kosu na glavi. Drmali smo! Ni danas mi nije jasno kako smo uspevali da napravimo toliku galamu sa tako malim pojačalima, ali možda su mi se i kriterijumi od tada bitno promenili.

Celu tu neverovatnu količinu haotičnog zvuka tu i tamo bi nadjačala Ivanova gitara, koja je očajnički pokušavala da intonira zadatu temu. Brže bolje bi je zatrpali Goranova harmonika i Krcko sa ubitačnim izviđačkim dobošem i prštećom činelom veličine prednjeg točka za trotinet. A onda Slavko i vrišteći saks! Tonalitet za njega nije postojao, bio je iznad toga, rušio je sve pred sobom. A ja, pitaće neko, šta sam ja u toj tonskoj horor gozbi užasa radio? Pošto sam odmah shvatio da više puta pominjana metalna sprava veličine kutije za cipele broj 42 nema šansi protiv njihove teške artiljerije, zadovoljio sam se neobaveznim prebiranjem po žicama i isprobavanjem poza sa gitarom koje sam „skinuo“ sa mnogobrojnih omota za ploče iz moje kolekcije. Bilo kako bilo, oduvali smo dva sata i nešto jače sa tri pauze, a publika je, čini mi se, uživala. Bilo ih je jedno pedeset, šezdeset, koliko je moglo da stane u tu malu improvizovanu prostoriju. Povremeni aplauzi i pljeskanje rukama u ritmu davali su nam podstrek, što nas je dodatno hrabrilo. Počeli smo da „radimo i šou“, što je podrazumevalo skakutanje, izvijanje i njihanje sa instrumentima, kako smo već smatrali da treba da se radi.

A pevanje, da li smo i pevali, pitaće neko? Pevaju samo pederi! Pravi orkestri sviraju samo instrumente! – bila je jedna od maksima tog vremena. Pevači su uvek falš. Pevač dođe sa rukama u džepovima i peva, a mi i pre i posle cimamo instrumente. Loš je to bio period za vokalne soliste i činilo se da nema spasa za njih. Bili su srećni ako bi im neki šef orkestra dozvolio da otpevaju dve-tri pesmice za veče, pa da ih još i časti neku crkavicu.

Kad smo već kod para, dobismo i mi na kraju neku skromnu svotu. Posle kraćeg većanja odlučili smo da ga i potrošimo zajednički. Hitrim korakom cela ekipa se preselila u Tabor, kafanu na rubu pijace, preko puta tada renomiranog restorana Kalenić. U tu elitnu ugostiteljsku radnju mi klinci nismo u to vreme imali pristup. Strogi šef Neša bi samo prišao i upitao: – Šta ćeš ti ovde, mali? Ako nisi došao po zadatku roditelja da kupiš ćevapčiće ili ražnjiće, jer su im gosti iznenada banuli u kuću, morao si odmah napolje. Bez diskusije.

Tabor je već bio druga priča. Otvoren non-stop i spreman da ugosti svakog, od poslednjeg klošara do člana Akademije nauka. E, pa mi smo bili tu negde između, stoga smo svi posedali za jedan sto i poručili pivo za sve zarađene pare.

– Pa, Vlado, dobar si bio – poče Krle.

– Pravo da ti kažem, nisam te baš čuo šta sviraš, ali gitaru držiš odlično – dodao je Ivan.

– Dobar šou – složio se Goran.

Ja sam ćutao i rastao k’o kvasac. U dubini duše tinjalo je zrno straha da me ne provale da nemam pojma o basu, ali je trijumf zbog trenutnog uspeha to potiskivao. Kući sam te večeri došao kao u transu. To je to, konačno. Pokušavao sam nešto slično nekoliko godina unazad sa drugarima iz razreda, ali bez uspeha. I sada, kada sam se tome najmanje nadao, dogodilo se ono… Sam u svojoj sobi, izvukao sam LP ploče Šedousa, Čempsa, Venčersa… U čemu je razlika? Oni su sastavi i mi smo sastav, oni imaju gitare, a imamo ih i mi. To što imaju bolje instrumente i više para, jebi ga, ne znači ništa. Doći će i to. U suštini, sada smo svi familija. Svirati, svirati i samo svirati, rekao je Lenjin, ili nešto slično, ali tako je. Srce je htelo da mi iskoči od tog do tada nepoznatog osećanja trijumfalnog zadovoljstva.

Pretpostavljam da je većina, pre ili kasnije, imala slično iskustvo u životu po sličnim ili drugim pitanjima, pa mogu da razumeju ovo što pokušavam da o sebi kažem prostim rečima.

Tog proleća 1964. godine Beograd počinje da se budi kao div posle zimskog sna ili još bolje – kao Baš-Čelik u filmu „Čudotvorni mač“ kada mu Nebojša da da pije vodu. Pucale su stege, već prilično olabavljene, život se menjao naočigled svih nas.

Stasavale su generacije 44, 45, 46, 47… neopterećene senkom svetskog rata koji nisu pamtile. Ponašanje, oblačenje, muzika i sve druge mladalačke aktivnosti izmiču kontroli dotad neprikosnovenih državnih kulturtregera i dušebrižnika. Odlazak u inostranstvo i povratak nazad nisu više bile misaone imenice; polako ali sigurno priliv proizvoda sa one strane grane počinje da zapljuskuje glavni grad i ostale centre u zemlji. Farmerke, majice, jakne po najnovijoj modi postaju svakodnevna stvar i fizionomija ulice se veoma menja.

A ploče? E to je tek bilo nešto! Još do juče prave dragocenosti, poput poplave prekrivaju kolekcije mojih kolega sakupljača muzike potpuno novim zvucima, do tada nezabeleženim u literaturi. Samim tim se razbijaju krugovi posvećenih koji slušaju svoju muziku i ona definitivno prestaje da bude privilegija pojedinaca, po pravilu imućnijih. Radio Luksemburg se sluša i poput nekad partijske literature se svakodnevno prorađuje na malim i velikim školskim odmorima, na ulici, u kafani i, naravno i pre svega, u famoznoj Euridici. Čini se da svi znaju sva imena svih članova poznatih grupa, pozicije na top-listama, marke gitara, bubnjeva, koliko ko godina ima i još mnogo toga. Pomenuh li ja to malopre Euridika? Čarobna reč koja se tih godina izgovarala sa dubokim poštovanjem i kultnim odnosom. Počelo je koju godinu ranije kao Dom omladine Vračara u Molerovoj ulici broj 33. Skromno i tiho, tu je prvo bio džez klub, pa dansing leti u bašti, pa onda dramski atelje Dadov, koji je iznedrio sijaset i danas visokorangiranih glumaca i reditelja. Mesto vrlo brzo postaje hram nove beogradske kulture, do tada potiskivane, koja je ovde uhvatila koren i pružila izdanke ukrug, prekrivajući polako ceo prestonički grad.

Prvi put sam ušao kroz čuvenu metalnu kapiju još 1961. godine, kada sam odatle krenuo na radnu akciju na Adu Ciganliju kao član brigade „Filip Kljajić Fića“. Posle sam došao jedne večeri da slušam probu džez sastava Vlatka Stankovića. Bilo je letnje veče, bližila se jesen, ali je sve još uvek mirisalo na letnja zadovoljstva. Svirali su, inače odlično, ali jebiga, to je bio džez, a ja to nisam mnogo mario, a ni iskreno voleo. Uprkos tome, bio sam duboko impresioniran atmosferom tog posvećenog mesta. Čuveni Ljuba Knedla, kontrabasista, inače moj stariji komšija, spazi me je tada i odmah doviknu:

– Ej, Vlado, što nisi poneo gitaru da malo i ti sviraš?

– Pukla mi žica – rekao sam ozbiljno i učtivo, iako sam znao da me zajebava, kao i onda kada smo kod njega u ulazu svirali neke „rokarce“ a on, kao ozbiljno, stao i pažljivo nas sluša.

– Dobro, dobro je, prvih sto godina ide teško, kasnije navikneš… Ma, jebi se, matori – pomislio sam, ali nisam smeo to glasno da kažem, jer je bio mnogo stariji. Tada sam čvrsto rešio da njemu i njemu sličnima pokažem jednog dana. Inače, o značaju institucije Euridika biće još reči, ali vratimo se sada Biserima.

Nastavak sledeće subote

O autoru

Vladimir Janković Džet rođen je u Beogradu, 1946. godine. Poznat je po svom delovanju u grupama Crni Biseri, Tunel i Vlada Jet Band, kao jedan od najvećih diskofila u Srbiji, a od 1978. i kao autor i voditelj brojnih radio emisija: Linija za rokenrol, Demo ekspres i svakako najpoznatije od njih: Hit 202.

Narudžbenica
Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića Džeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.