„Godine na 6“: „Čupavci“ prave haos

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje delove knjige „Godine na 6“.

Na svaku našu svirku dolazio je neko iz Silueta i pažljivo pratio repertoar, birajući pogodne stvari za sebe. Nismo svirali Satisfaction iz principa. To su svi ovako ili onako cepali, pa nismo želeli da dođemo u poziciju da nas porede sa bilo kim. Zato smo Get of my cloud svirali istog dana kada se pojavio na listi, jer je singl stigao u Beograd pre zvaničnog izlaska. Da se ne hvalim kakvo je ludilo te večeri bilo na Pravnom.

Siluete su, inače, uzele pod svoje Gradski podrum i tamo pravile svoj rusvaj, mi na Pravnom, Elipse na Tehnološkom, Zlatnjaci povremeno u Euridici… Činilo se da je pokret gitara na struju odneo konačnu pobedu nad svim drugim klasičarima i da je grad pod punom našom kontrolom. Poslednje utočište klasičara bio je Lola gde su Amigosi i dalje terali svoje kao da je još uvek, recimo, 1958. godina. Nama su uzimali kao nedostatak to što samo pevamo, jer svi ostali su imali jake gitariste školovane na henku i koji su i dalje bili solisti u dobrom broju numera po sistemu – jer tako treba. U našem slučaju, Goran i Zoran su svirali neku kombinaciju naizmeničnih ritmičkih fraza, koje su savršeno stvarale podlogu za pesme koje je Radan Valčić na svoj specifičan način pevao. Solo deonice između strofa svirao je, ipak, Goran, koji je u međuvremenu apsolvirao sve Čak Berijeve cake, pa je sve vuklo na britanski r’n’b, ali ipak na naš način.

A onda i konačna potvrda onoga što smo mi zagovarali skoro godinu dana unazad. Jednog jutra Beograd je osvanuo oblepljen plakatima na kojima je bilo ispisano: Na povratku iz Zapadne Nemačke grupa Mladis iz Zagreba održaće koncert u Domu kulture Vuk Karadžić. Na slici momci – slika i prilika Bitlsa! Duge kose uredno dizajnirane, crna odela i kravate, i… voksovi! Pored njih jedan AC-30 i jedan T-60. Neverovatno, do tada uživo nismo imali prilike da vidimo i čujemo te sprave, pa je naše interesovanje bilo još veće. Sala je bila puna pola sata pre početka, ali je u gledalištu vladala neuobičajena pozorišna tišina. Svi su sa strahopoštovanjem gledali binu na kojoj su stajala čak tri voksa! Dva AC-30 i jedna kutija od T-60 sa bas kingom kao „glavom“, organa voks-kontinental malo sa strane, a nasred srede beli metalizirani ludvig komplet bubnjeva „isti k’o Ringov“! Sa obe strane bine još po jedna duguljasta voks kutija za razglas, a tamo u dnu prepoznajem eholete sa eho mašinom. Što se mene tiče, nisu morali ni da sviraju, toliko sam bio impresioniran opremom da sam mislio da u meni više nema mesta za dodatne emocije. Međutim, u tom trenutku izađe jedan momak svetlije kose sa stratoksterom i onako, bez ikakve priče priđe mikrofonu i poče lenjo: – O Suze Q…. Posle nekoliko taktova istrčaše još dvojica, gitarista sa 330 gibsonom i basista sa hofner violinom i pridružiše mu se. U pozadini se prišunja jedan debeljuškasti i sede za orgulje. Odsviraše tako dva kruga i tek tada se iza zavese pojavi čuveni Drezga bubnjar. Kao stao mu sat, pa je zakasnio. Onda raspališe svi zajedno i sala je – eksplodirala!

Sve što je do tog trenutka postojalo na domaćoj (beogradskoj) sceni bačeno je na dubrište vremena. To je bio potpuno novi pristup i način sviranja popularne muzike. Kako je koncert odmicao i temperatura u sali je rasla, a Pes – (tako mi rekoše da se zove frontmen grupe) je potpuno kontrolisao situaciju. Onaj krš od pre godinu dana, u kojem smo i mi učestvovali, izgledao je kao graja u obdaništu u odnosu na ono što se tada događalo.

Kompletan auditorijum bio je u delirijumu, a ja, ne bez ponosa, shvatim da sedamdeset odsto repertoara Mladis sviramo i mi, što je najzad bila potvrda da smo u pravu. Osećao sam da ćemo, neočekivano, od ovog trijumfa Zagrepčana i mi imati koristi. Koncert je, naravno, na kraju bio prekinut, jer je već veliki broj stolica bio polomljen i opet sam u hodu čuo ono isto:

– Nikad više u ovu salu neće ući čupavci – urlao je neko od odgovornih Doma kulture Vuk Karadžić. Šteta je bila toliko velika da bioskop, inače jedan od boljih u gradu, nije radio punih deset dana.

Već u subotu, posle nastupa Mladisa, videli smo rezultate. Dok sam se približavao Pravnom, iz pravca Vukovog spomenika video sam gužvu ispred fakulteta. Bilo je i policije. Nije mi bilo jasno da li je to neko okupljanje studenata zbog ekskurzije, recimo, ili je možda neka teška saobraćajna nesreća, pa se ljudi okupili, pošto svi vole da gledaju takve događaje.

– Šta je, bre, ovo, otkud ova gužva? – pitam jednog od članova FOS-a, koga sam sreo u toj gužvi.
– Prodali smo sve karte još oko podne, pa ljudi traže kartu više.
– Šta će ovi „pubovi“ ovde?
– Jure tapkaroše, ima ih kol’ko ‘oćeš!

U trenutku sam shvatio da smo preko noći postali in i da smo konačno srušili sve barijere sumnje i potcenjivanja, da smo na kraju ipak postali „nešto“ u ovom našem gradu. Uđem zatim nekako u već zagušljiv i oznojen klub, a tamo euforija. Nadležni razmišljaju koliko da podignu cene ulaznica, kako da se prošire u druge prostorije i sve tako. Mi smo odmah odlučili i glasno im rekli da ukoliko oni poskupe i Biseri automatski dižu svoju cenu, što ih malo ohladi. U neko doba poče narod da kulja unutra. Šta da pričam, od početka je nastalo ludilo, a tako se nastavilo tokom cele zime, sve dok smo radili u „šizilištu“ na Pravnom.

Naravno, ni drugi nisu sedeli skrštenih ruku. Siluete su prvo pokupile najudarnije stvari sa našeg repertoara. Zoran Miščević je odmah izbacio sve Klifove pesme iako su ga do juče zvali Zoran Klif, a zatim su u bend doveli i mlađanog Dragog Jelića, jer je Lari kao gitarista bio preozbiljan za njih. Dečaci takođe počinju da razmišljaju o Bitlsima i sličnim zezalicama, a Elipse po kratkom postupku prelaze na vokale koje sasvim solidno rade Simke i Simica. E, al’ sad smo mi bili glavni, jer dok smo se do juče trudili da stignemo nekog i da se dokažemo, sada smo bili u poziciji da mi vodimo trend u gradu i ukazujemo šta je pravo a šta ne. Za trenutak više nije bilo važno kako i koliko dobro ko svira, već se tražio savremeni zvuk i izraz, pa ma šta to značilo.

Konačno smo došli u fazu da više nemamo kompleks ni prema kome, jer smo bili svesni onoga što znamo, a još više onoga što ne znamo, pa smo strogo izbegavali zamke koje vode u situaciju da se vidi da ne znaš. Ruku na srce, niko od nas nije bio neki as svoga instrumenta, ali kao tim smo najverovatnije bili najkompletnija ekipa u tom trenutku. Stalna svirka u svakakvim uslovima stvorila je od nas već tada profesionalce spremne na sve izazove. Tako je Goran, neopterećen školom Henka Marvina, svirao solo deonice u fazonu Stonsa, Kinksa i Čaka Berija, a urođena muzikalnost mu je pomagala da prevazilazi sve tehničke nedostatke.

Naš drugi gitarista, Zoran Petković, teoretski vrlo potkovan, bio je zadužen za skidanje tačnih harmonija i to je radio pedantno i bez greške. Za razliku od Gorana koji je negovao sirov, više bluz obojeni stil, on je svirao prefinjenu varijantu koju je prihvatio od oca, poznatog gitariste Dragog Petkovića. Krcko, posle kratkog kursa kod Zeke, čuvenog internacionalnog bubnjara, savladao je solidno tehniku i bio je najverovatnije najčvršći i najglasniji bubnjar svoje generacije.

Što se Radana tiče, on je bio posebna priča. Bogom dani talenat mu je pomagao da sa lakoćom svaku zadatu pesmu automatski prevodi u svoj manir. Često su nam, posebno devojke, govorile da im neke pesme više prijaju u njegovoj interpretaciji nego originali! Ono što je najviše plenilo kod njega, bio je jedan nonšalantni stav, kao ,,ja samo tu i pevušim malo za vas“, za razliku od drugih koji su preterivali u grču ne bi li se svideli publici. Tu sam, najzad, bio i ja. Svirao sam bas najbolje što sam umeo i kao onaj što reče „svakoga dana u svakom pogledu sam napredovao“. Moja uloga u bendu je takode bila i izbor repertoara i to poverenje sam se zdušno trudio da opravdam. Ne treba posebno isticati moj tadašnji ponos kada se čulo ono: „Biseri uvek imaju najbolji i najnoviji izbor pesama“.

Što se autorskog rada tiče, to za sada zaboravite, jer narod je hteo da čuje hitove sa top-lista; setimo se, bilo je to vreme kada nije bilo radija, nije bilo TV, nije bilo diskoteka, pa smo tako mi i nama slični bili prozor u svet, bar kada je muzika bila u pitanju. Probali smo mi nešto kao naše, ali su nam svi rekli:

– Zajebite to zezanje, svirajte nam Jurili ga mi (You realy got me) ili tako nešto, a to vaše kod kuće kad ste sami!
Vrlo destimulišuće za junoše kakvi smo tada bili svi mi prvoborci beogradskog bita. Ipak, na kraju se i to desilo.

KRAJ

O autoru

Vladimir Janković DŽet rođen je u Beogradu, 1946. godine. Poznat je po svom delovanju u grupama Crni Biseri, Tunel i Vlada Jet Band, kao jedan od najvećih diskofila u Srbiji, a od 1978. i kao autor i voditelj brojnih radio emisija: Linija za rokenrol, Demo ekspres i svakako najpoznatije od njih: Hit 202.

Narudžbenica
Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića DŽeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.