„Godine na 6“: Kako sam postao Džet

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje delove knjige „Godine na 6“.

Tog jula, 1964. godine, u Beogradu je gostovao i Met Kolins, tj. Karlo Metikoš. Uz pratnju Crvenih koralja napunio je Taš, ali imao sam utisak da je to samo poslednji trzaj stare muzike i bazičnog rokenrola za duže vreme. Uprkos uspešnih Elviso- vih interpretacija, Džeri Li Luisovih ili „pjesama mog dragog prijatelja Fetsa Domina“, najveći aplauz dobijaju Koralji izvo- deći noviji repertoar Šedousa ili Bitlsa. Pevač Boris Barbarović je već tada nagoveštavao da je klinac koji obećava i da je pred njim karijera. Silno me je podsećao na nekog, ali nisam znao na kog.

Posle koncerta, Mat Kolins je došao u baštu Euridike. Posle predaha i nekoliko pića seo je za klavir, Safiri su se odmah latili instrumenata i poče svirka. Ceo koncertni repertoar odsvirao je u nekoliko navrata, praktično bez pauze. Muzičari su se smenjivali, a on je samo svirao i pevao, svirao i pevao, svirao i pevao… U jednom trenutku moj „mentor“ Dragan Mirković mi je ugurao crvenu framus bas gitaru u ruke i sledećeg sekunda sam svirao sa Mat Kolinsom pesmu Good Golly Miss Molly.

Svirka je trajala do pet ujutro, a onda je došla policija na zahtev komšija i prekinula i svirku i žurku. Otišli smo posle svi zajedno u Šansu, kako bi na miru dočekali jutro. A onda je došao i taj dan. Jatovim DC-3 prebacih se do Tivta, a onda busom do Kotora. Lako sam našao Slaviju, u to vreme jedini hotel u tom delu Boke. Stigao sam oko podne i našao ih na keju ispred hotela kako se kupaju. Posle pozdrava i raspitivanja šta ima novo, sedosmo da razgovaramo. Situacija nije bila baš sjaj- na. Svirka im je išla traljavo, publike gotovo uopšte nije bilo, jer nije bilo ni gostiju. Direktor hotela je bio vrlo neraspoložen prema repertoaru, nivou zvuka, pa i ponašanju Crnih bisera. Da nije bilo preporuka sa najviših mesta, pretpostavljam da bismo dobili pedalu. Ali to nije dolazilo u obzir, pa je čovek trpeo i stavljao primedbe tu i tamo.

Bend je nastupao u uobičajenom sastavu, samo što je Slaviša, iako moja zamena, svirao ritam gitaru, jer je čuveni bas huker crkao već drugog dana svirke. Pevao je Radan Valčić i to sasvim dobro, ali samo tri do četiri pesme za veče. Naoružanje skromno – jedno ogromno žuto pojačalo veličine dve gajbe za pivo i dve zvučne kutije po 20 vati. Naravno, svi su se ubadali u tu spravu osim Radana, koji je pevao preko hotelskog kinoteh- na, razglasa sa jednim zvučnim stubićem. Krcko je imao neki skrpljen komplet bubnjeva, a Goran je koristio pianino petrof, takođe iz hotelskog fundusa. Zvučao je grozno, ali je još gore bilo što je moral ekipe bio na obeshrabrujuće niskom nivou.

Kotor je i tog leta, kao i mnogih pre toga, bio praktično u slepom crevu Jadrana, i niko, ama baš niko, ko nije imao druga posla ni greškom nije svraćao u njega. LJudi nisu bili ni svesni šta propuštaju. Tu ne mislim na našu svirku, već na lepote drevnog grada, koji će tek mnogo kasnije biti otkriven kao jedno od najatraktivnijih turističkih destinacija eks Jugoslavije. Tako je tada najblistaviji biser jadranske obale dremao usamljen, još uvek nenačet znatiželjnim strancima, adaptacijama, divljim gradnjama i zemljotresima. Tvrdava, koja je posle toliko vekova ostala neoštećena, opasuje ceo grad i neverovatno zrači svojom drevnošću. Činila mi se monumentalnija i od dubrovačke. Stari grad mi je tada izgledao kao upravo postavljena scenografija nekog srednjovekovnog filma. Kao da je vreme stalo tamo negde pre nekoliko stotina godina i nikako da krene. U samom temenu zaliva, tamo gde more najdublje zadire u Crnu Goru, dizao se stari, prilično oronuli i pohabani hotel Slavija. Zgrada još iz doba Austrougarske izgledala je kao idealan ambijent za horor film. Iza hotela se nalazio park koji je znao i za bolje dane, a sada je ličio na čestar afričke savane, gde dokoni mogu da mokre! Ispred hotela je terasa do mora sa dvadesetak stolova, mesto našeg muziciranja ili šta bi to već moglo da bude. Zahvaljujući povoljnom akustičnom položaju terase, naša svirka se čula širom celog zaliva Boke kotorske. Nažalost, u tom trenutku zvuk koji smo proizvodili nije doprinosio našoj popularnosti kod domaćeg življa. Naprotiv.

– Sada kada je Vlada došao, moramo da vežbamo iz sve sna- ge ili odosmo u kurac – temperamentno je govorio Goran.
– Pa, šta ste radili do sad?
– Nismo imali bas, jebi ga!

Razlog kao takav bio je sasvim dovoljan alibi za sve slabosti. Ne vredi diskutovati nego raditi. Sutradan po mom dolasku, odmah posle doručka, izgurali smo svu svoju skalameriju na terasu i krenuli sa „žestokom“ probom.

– Idemo Crossfire iz B, 1, 2, 3, 4!

Dunuli smo kao mećava. Ja sam svoj novi bas uključio u najjači ulaz onog metalnog čuda veličine dve gajbe piva i odvrnuo ga do daske. Zagroktao je kao besni grizli i povukao ceo bend. Krle, koji je proteklog meseca savladao osnovne tajne kompleta bubnjeva, stabilno se naslonio na stakato ritam koji su diktirali Ivan sa gitarom i Goran za klavirom. Slavko, sa svojih petnaest godina, prilično je tečno intonirao na saksu temu iz repertoara Harikena i sve zajedno je zazvučalo bolje nego bilo šta što su Biseri u Kotoru izveli pre toga. Radan Valčić, koji je sedeo sa strane sa našim drugarima Goranom Sultanovićem i Marijom Rosijem, ustade i vidno iznenađen reče:

– K’o pravi orkestar, jebote.

– Sviraš bre k’o Džet Haris iz Šedousa – reče Goran i to Džet mi se kao nadimak zalepi za sva vremena.
– Ja mislio stigla nova muzika – dobaci šef sale koji je izašao na terasu da vidi šta se to dešava.

Da se odmah razumemo, nisam ja doneo taj preokret u muzici Bisera, već prisustvo masivnog i dubokog zvuka bas gitare koji je iznenada zaokružio i ušuškao sve one plehane i neartikulisano prašteće zvuke koje su Crni biseri do tada izvo- dili. Sve nas je obuzelo euforično raspoloženje, što je ujedno značilo da se u Bisere vratilo staro samopoverenje. Shvatili smo da počinjemo da sviramo, a ne samo da tandrčemo po instru- mentima. A onda Radan uzima mikrofon i zapeva Ritam kiše.

Pevao je iznenađujuće dobro. Prirodni talenat. Nije se trudio da skida original, već je pevao na svoj način.

– Koliko ovaj peva pesama za veče? – pitam Gorana.
– Četiri, pet, šest pesama – toliko znamo.
– Moraće više – rekoh i odmah predložim da od sada bude stalni član benda.
– Slažem se, a mislim da ni drugi neće biti protiv.

Prethodnog, jula meseca, družeći se sa ljudima koji su pratili aktuelnu svetsku scenu i uz sve veći priliv informacija iz Engleske, zaključio sam da dolazi vreme grupa koje prvenstveno pevaju i da ona teorija kako pevaju samo pederi nema više nikakvog smisla. Vreme mojih omiljenih bendova kao što su Šedousi, Čempsi, Spotnicksi i drugi polako su postajali pasf tense. Šteta, ali je to tada bilo tako.
– Ima bar pola repertoara da bude pevano – rešili smo kolektivno i jednoglasno.

Odmah smo se bacili na skidanje sa ploča. Išlo je teško, ali se napredovalo, uz ogromno žrtvovanje slobodnog vremena i korišćenje gomile singlova koje sam doneo iz Beograda. Formirali smo udarni izbor pesama -Bye Bye Johny, Skinie Minie, Surfer Joe, Do you wanna dance, sve lepše i zgodnije stvari koje smo voleli da sviramo i to moje uživanje se proširilo na sve prisutne, kojih je svakim danom bivalo u sve većem broju. Grupice pija- naca koje su do juče uzvikivale ,,’ajde nešto narodno“ ili „može li to malo tiše“, izgubili su se sa Slavijine terase. Iz dana u dan je dolazilo sve više mladih poklonika muzike, koji su sa neskri- venim oduševljenjem prihvatali našu svirku. Sada je i direktor hotela bio zadovoljan, jer smo mu svake večeri ostvarivali sve veći prihod, pa su se stari gresi polako zaboravljali. Zamolio nas je samo da na kraju večeri ne sviramo uobičajeni Marš na Drinu (aranžman švedskog sastava Spotnicks), jer se nekako ne isplati. Problem je, naime, bio u tome što bi na prve taktove te melodije grupa lokalnih momaka uzela stolnjak, polila ga lozovačom, zapalila i sa tim, kao sa bakljom, odlazila u noć.

– Ostaćemo bez stolnjaka, ako nastavi družeći se sa ljudima koji su pratili aktuelnu svetsku scenu i uz sve veći priliv informacija iz Engleske, zaključio sam da dolazi vreme grupa koje prvenstveno pevaju i da ona teorija kako pevaju samo pederi nema više nikakvog smisla. Vreme mojih omiljenih bendova kao što su Šedousi, Čempsi, Spotnicksi i drugi polako su postajali pasf tense. Šteta, ali je to tada bilo tako te tako.

– Važi – rekli smo i odlučili da za kraj pripremimo Savage grupe Šedous.

Tih godina to je bio ispit za solo gitariste. – Ili znaš Savage ili si kurac! – bila je maksima među gitaristima električnog opre- deljenja. Nevolja je bila što je i mene čekao posao, jer je Džet Haris tu imao baš karakterističnu bas deonicu. Kad može on, mogu i ja, rekoh sebi i bacih se na individualni rad. Na kraju smo, naravno, uspeli i bili smo veoma ponosni na to.

Nastavak sledeće subote.

O autoru

Vladimir Janković DŽet rođen je u Beogradu, 1946. godine. Poznat je po svom delovanju u grupama Crni Biseri, Tunel i Vlada Jet Band, kao jedan od najvećih diskofila u Srbiji, a od 1978. i kao autor i voditelj brojnih radio emisija: Linija za rokenrol, Demo ekspres i svakako najpoznatije od njih: Hit 202.

Narudžbenica
Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića DŽeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.