„Godine na 6“: Kuća izlazećeg sunca

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje delove knjige „Godine na 6“.

Te iste zime 1965. godine dogodile su se još neke zanimljive stvari. Tako, recimo, pozovu nas da odsviramo nekoliko pesama na dobrotvornoj priredbi, ni manje ni više nego na Kolarčevom narodnom univerzitetu, popularnom Kolarcu. Tek sada shvatam koliki je to presedan bio u njihovoj programskoj politici. Pustiti bandu čupavaca u hram muzičke kulture, e tu kao da nešto nije bilo u redu. Elem, dođemo mi tamo, a jedna žena, kao reditelj predstave, obrati nam se:

– Vi tamo u desni ugao bine i ne širite se mnogo, treba balerine da igraju. Tu je, naime, bilo svega, i baleta, i recitacije, i horskog pevanja, pa na kraju i mi malo da prašimo. Međutim, problem je bio što je klavir „stenvej“ bio na drugom kraju bine.

– Nema veze, preguraćemo ga – rešili smo za čas.
– Jebote, ala je težak – rekao je Krcko.
Postavismo ga tamo gde nam je odgovaralo, Goran ga otvori i udari nekoliko akorda.
– Ovo sranje nije naštimovano, a tolika sprava.

Pozovemo čoveka odgovornog za instrumentarij Kolarca, a on samo što ne dobi infarkt.

– Idioti, pa koga ste pitali da pomerate „stenvej“?
– Pa ovako nam je zgodnije…
– Kreteni, ovaj klavir ne sme da se pomeri ni centimetar, odmah se raštimuje. Znate li vi pošto je štimer? Jao, a sutra je ovde koncert ozbiljne muzike! Ja ću se lično potruditi da više nikada ne udete u ovo zdanje.
– Jebeš takav klavir – zaključi Ivan i odosmo na pivo.

Svirka je bila, onako, bez veze. A publika, neka deca, bilo šta da im sviraš oni skaču i vrište. Goran je po običaju uspeo da pokida i žicu na onom klaviru. Krišom smo je izvukli i poneli kao trofej. A što se tiče one pretnje, za mene ona važi i danas, pošto nikada više nisam ušao u taj objekat – ni greškom. Kada bi na Kolarac opet doveli rokere, možda bih i promenio odlu- ku, ovako ništa.

U tom zimskom periodu sam doživeo još jedno neočekiva- no iskustvo, više kao saznanje da postoje i viši dometi u muzi- ci od onih koje sam do tada rangirao kao vrhunske. U Domu omladine Vračar (da ne pominjem stalno Euridika) imali smo i džuboks, i to onaj pravi vurlicer. Grmeo je kao sveti Ilija. Normalno, svi smo od kuće donosili najbolje singlove, takmičeći se ko će više zaprepastiti i oduševiti društvo. Pojedine numere su stizale nedelju ili dve po ulasku na Top tventi, pa smo se osećali kao da smo u Londonu slušajući najnovije numere sa našeg džuboksa. E, jednog dana Lokica Stefanović se vrati iz Londona i donese samo na jedno veče singliće iz „prve ruke“. Palili smo se na Bits andpieces. DC5-a, posebno na onaj deo sa bubnjevima. Slušali smo ga u nedogled. A onda neko reče:

A šta je ovo na C5? Neki Animals i House of…, dalje nije stalo u onaj mali prozorčić na aparatu za muziku. Ubacimo dve banke i… Mislio sam da me tramvaj zgazio. Prvo onaj uvod na gitari, pa onda Erik Bardon, prvo tiho, a onda gromoglasno.

Ovo je kraj sveta pomislim ovako nešto nije normalno, nema dalje. Molili smo i preklinjali gospođicu Stefanović da ostavi taj singl još jedan dan da uživamo, ali jok! Samo večeras i tačka. Znali smo da će njen Borko i Zlatni dečaci već u subotu svirati tu stvar i da će tada Boba još jednom pokušati sve da ubedi da je najbolji pevač na svetu.

Nađi negde ovo, ja to mogu da pevam rekao mi je tiho Radan Valčić.
Naći ću, živ ili mrtav obećao sam.

Znao sam gde da pitam. Nikola Karaklajić je sto posto već imao taj singl ili ja ne navijam za Partizan. Stanovao je u prizemnoj kućici u jednoj od poprečnih uličica iz Nebojšine, „odmah ispod cirkusa“. Danas bi se to reklo iza biblioteke, ali tada je to bilo mesto za cirkuse, luna parkove i orfeume. Sneg je padao i bilo je hladno, ali me nije mrzelo da odem i pitam. Stigao sam oko sedam, pola osam uveče i zakucao. Nikola otvori i ja vidim da ima goste. Bila je neka slava, Sveti Jovan ili tako nešto.

– Ja, izvinite, samo da pitam…
– Uđi, Vlado, posluži se, danas mi je slava.
– Hvala, neću dugo, samo da pitam…
– Pa, pitaj.
– Imate li vi haus?
– Kuću, pa vidiš da imam, nisam ja beskućnik – znao sam da me zeza, ali sam trpeo.
– Mislim ono od Enimalsa, „House of… “
– Rising sun – dovrši on – Ploču misliš? Imam. Naravno da imam.
– Pa, ja bih, ako može da je kupim ili pozajmim ili…
– Je li to za Bisere? – upita me podozrivo i malo strože.
– Ne, u stvari da, to jest … Meni se, mislim to sviđa, pa Radan kaže da bi to da peva…
– E, ako je za Radana onda može, evo ti na tri dana i u nedelju da vas čujem kako to svirate.

Poskočio sam, zgrabio sedam inča plastike, stavio pod jaknu i trk kući.

Da li sam rekao hvala, pitao sam se usput. Nema veze, zahvaliću se kad ploču vratim mislio sam jureći prema kući i suprafon gramofonu – vrhunska oprema u tom trenutku u gradu. I odjednom sobu su ispunili čarobni zvuci. Osećao sam se kao pre šest, sedam godina kada sam prvi put u osnovnoj školi „Sava Kovačević“ čuo Elvisa. Bio je to šok koji mi je promenio život, shvatanja i virus koji me povremeno drži i danas. Neumorno sam vraćao ručicu na početak, usput zapisujući reči koje je Bardon prilično razgovetno izgovarao. Okrenuo sam Radana telefonom, bilo je jedanaest uveče, ali nema veze.

– Imam – rekao sam kratko.
– Dolazim – na isti način je odgovorio i za pet minuta je bio tu (bili smo komšije, on u Proleterskih brigada, a ja u Kičevskoj).
– Evo ti tekst, evo ploča, samo čuvaj i ne daj nikome!
– Ma, ne brini, sutra probamo kod Gorana.

Sutradan smo svi bili na okupu i pre vremena. Goran, bogom dani sluhista, odmah nam je objasnio harmoniju i rekao da će solo on svirati na klaviru.

– Tu se, na ovom mestu, maksimalno stišajte, a ne ko konji iz sve snage! – objašnjavao nam je povišenim glasom.
– Ma, važi, samo ti piči.

Radan je izuzetno dobro uradio pesmu. Kao i obično, nije se trudio da skida sve Bardonove cake, već je pesmu pevao na svoj način. Posle petog ili šestog puta, kada niko nije pogrešio, počeli smo da radimo na svojim forama.

– Ovde ćemo da se utišamo, a onda da grunemo.
– Dinamika, to je to – govorio je Goran.

Ivan je imao malo problema sa onim arpeđima, jer do tada ništa slično nije svirao, ali ličilo je na nešto, a to nam je u tom trenutku bilo najvažnije. Naravno, u subotu, u okviru redovne večernje svirke, Zlatnjaci su najavili ,,kao specijalnu stvar“ jednu vrlo tešku pesmu koju će malo ko pokušati da svira i naravno, krenuli su „Haus“. Istini za volju bilo je dobro, vrlo teško i precizno. Boba Stefanović je malo previše „dramio“, ali to mu je već bilo ,,u opisu radnog mesta“. Sve u svemu OK. Nikoli Karaklajiću sam te večeri vratio ploču, a on je sa osmehom rekao:

– I šta bi, mnogo je teško za vas?
– Dođite sutra po podne, pa ocenite sami.

Nedeljom po podne bio je slobodan ulaz, mi bismo svirali malo, a onda bi došli džezeri da se spreme za uveče, pa bi i oni malo džemovali. Sve u svemu, onako neobavezna atmosfera. Bivalo je tu ljudi, a kada bi bilo hladno, kiša i sneg, bilo bi i puno kao kutija šibica. E, takav dan nam se namesti baš u tu nedelju. Krenuli smo agresivno „Money“, „Boys““Do you love me“,“Bye, bye, Johnny, “ a onda je Radan neobavezno rekao:

– A sad nešto lagano.

Oprezno, kao da zmije prodajemo, ušli smo u prve taktove i akorde Bardonove pesme. U sali odjednom tajac. Radan je na svom savršenom engleskom izgovarao svaku reč jasno i glasno, a mi smo se trudili da sviramo što kompaktnije i pomalo ,,demfovano“, da ga ne bismo zagušili. Onda Goran raspali solo na klaviru, naravno svoju kreaciju i mi krenemo u ono „tiho, tiše, pa onda svom snagom“. Pesmu smo svirali duplo, dva kruga, pa je to sve trajalo sedam-osam minuta, na kraju krešendo i stop! Stali smo kao jedan, još jedan trik koji smo naučili od benda Saše Radojčića. Sekund pauze, pa aplauz kakav u Euridici nika- da do tada nismo doživeli.

– Rekoh li ja da su klinci dobri – doviknu Kabaljero Saši za šankom u hodniku – samo treba da budu uporni i da rade. Zlatni dečaci su nas kiselo gledali, ne zbog toga što smo to bolje uradili od njih, nesporno je bilo da su oni još uvek superiornija grupa, ali ih je iznenadila sloboda kojom smo obradili ovu stvarno veliku pesmu i prilagodili je sebi.

– Nije Ivanu štimovala gitara – dobaci bubnjar Dečaka Dule Banović.
– Ne kenjaj, šta se ti razumeš u štimovanje, ti si dobošar.
– I onaj vaš Radan mnogo to peva nekako visoko, drugačije nego original – nastavljao je on kritički.
– U tome i jeste kvalitet. Biseri su napravili svoju verziju, nisu „skidali“ – prekide Nikola Karaklajić diskusiju.

– Hvala bogu, pomislih, da čujemo i nešto pozitivno od njega, a sve gledam da Ivan ponovo ne napravi neki gaf pa da pokvari ceo utisak.

Zbog svih ovih stvari pesma „House of the rising sun“ je za mene ostala više od puke kompozicije utisnute na vinil namenjena sezonskoj upotrebi. Naravno, uz ono, imamo mikrofon kao Bitlsi, imamo gitaru skoro istu kao Kit Ričard, sada je išlo i:

– A sviramo i „House of the…“

Nastavak sledeće subote

O autoru

Vladimir Janković DŽet rođen je u Beogradu, 1946. godine. Poznat je po svom delovanju u grupama Crni Biseri, Tunel i Vlada Jet Band, kao jedan od najvećih diskofila u Srbiji, a od 1978. i kao autor i voditelj brojnih radio emisija: Linija za rokenrol, Demo ekspres i svakako najpoznatije od njih: Hit 202.

Narudžbenica
Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića DŽeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.