„Godine na 6“: Novo vreme za nove heroje

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje delove knjige „Godine na 6“:

Sastavi električara počeli su da niču koju godinu ranije. Ja lično prvi put sam na televiziji video Atome iz Zagreba, sa pravljenim gitarama a la Šedousi. Posle toga stižu Crveni koralji, pa Bijele strijele. Snimaju čak i ploče! U Beogradu Iskre imaju svoj prvi EP. Stvari su, znači, baš krenule.

U XIV beogradskoj gimnaziji Zlatni dečaci su počeli kao grupa Tigers. Prvi put sam ih video na priredbi povodom 20. oktobra, Dana oslobođenja Beograda, u dvorištu gimnazije. Dva radio-aparata, gitare obične sa magnetima forte, sviraju Borko i Feđa, Dule neki polukomplet bubnjeva, a Duda klavir. A onda se pojavio pevač Boba Stefanović i oni pripale Speedy Gonzalesl Nisam mogao da verujem, to je nekako zvučalo, a oni su bili mlađi od mene. Shvatio sam to kao težak udarac mojoj sujeti. Pa ja već dugo pokušavam sa raznoraznim drugarima, ali bez uspeha, a oni tek tako. Izađu i otpraše! Zaboravljao sam činjenicu da ja u stvari i ne znam da sviram, tj. to što znam je vrlo skromno i nedovoljno za takav jedan poduhvat. Zamislio sam se duboko i ozbiljno, moram nešto da uradim, rekao sam tada sebi i, naravno, ništa nisam uradio.

U priči Zlatnih dečaka se u međuvremenu pojavljuje Nikola Karaklajić, poznati šahovski internacionalni majstor i jedini DJ tog vremena u ovom delu sveta. Vodio je kultnu radio-emisiju Sastanak u 9 i 5, koja je uz sebe nedeljom pre podne držala zakovane sve ljubitelje nove muzike, bez obzira na uzrast. Kasnije Karaklajić pokreće još jednu radio-emisiju pod nazivom Veče uz radio i postaje mentor mnogim značajnim bendovima iz YU rok istorije. Ono što je bilo veoma važno, pružao je šansu svim mladim zanesenjacima da sarađuju u pomenutoj emisiji, obučavajući ih za buduće muzičko radio-novinarstvo. E, taj isti Karaklajić je tada shvatio potencijal Borka i drugova, koji su po njemu prevazišli okvire srednjoškolskog sastava, pa je rešio da od njih napravi neke naše Šedouse ili, još bolje, možda Bitlse. Obukli su sakoe od lamea, sredili frizure, stavili ekstravagantne kravate i, naravno, uzeli još jednog člana, bas gitaristu Vilija Brajoviča. NJihov repertoar bio je specifičan, obrade klasičnih tema na gitarski način: Labudovo jezero, Humoreska, Sadko i tome slično. Bilo je to vrlo zanimljivo i nešto potpuno novo. Zlatnjaci polako postaju kultni bend, a Karaklajić im čak obezbeduje objavljivanje singla za englesku kuću Fontana, ali to će se desiti kasnije.

Kao što rekoh, pojeo sam sopstvenu džigericu kada sam ih video prvi put. Ne zbog toga što su uspevali u nečemu što ja nisam, već zbog činjenice da ja jednostavno nisam umeo u tom momentu da sebi stvorim uslove da makar pokušam. Ali, stvari su sada krenule tokom koji je obećavao pokret sa mrtve tačke i budućnost se, ipak, smešila. Broj orkestara je brzo rastao. Prvo, razno Drago kamenje, Plavi dijamanti, Safiri i Rubini, pa onda Delfini. Bilo je čak četiri ili pet beogradskih sastava sa tim „morskim“ imenom. Bilo je i čudnih naziva: S. K. I. L, što je značilo „Staza kojom idu lavovi“! Kakvo ime, i to 1963! Pa onda Siluete, očigledna asocijacija na Šedouse. Video sam ih prvi put jednog kišnog prepodneva, bila je subota, a oni su vežbali za večernji nastup u sali Euridike. Zvučalo je to mnogo drugačije od „ispeglane“ svirke Zlatnih dečaka, iako su svirali praktično isti repertoar. Imali su ogromne pravljene gitare koje je svojeručno napravio Ika Stanić, njihov solo gitarista. Visok, plav i mršav, deljao je svoju kopiju Stratokastera prilično falš, ali sa puno energije. Bas je svirao Zoran Miščević, na nivou onog što sam i ja znao (znači slabo), ritam gitaru Branko Gluščević, a klavir Zoran Simjanović Simke, kasnije lider Elipsi. Imali su čak dva bubnjara za velikim kompletom čuveni Mine, najbolji mladi bubnjar tog vremena u Beogradu i šire, a pored njega Gvozden, sa dva bong bubnjića na metalnom stalku, koje je krvnički udarao ne bi li se bolje čuo od Mineta. Na činelama su visili lanci da bi one efektnije i bolje zvečale. Bilo je to daleko od uglađene i uvežbane svirke Zlatnih dečaka, ali je zato imalo daleko veću energiju i muda, što je nadoknađivalo sve nedostatke. Miščević je tada imao nadimak Klif, jer je pevao repertoar čuvenog engleskog rokera iz tog perioda, Klifa Ričarda. Po običaju, što će ga inače kasnije pratiti tokom cele karijere, već tada nije znao nijedan tekst osim ključnih akcenata. Ali šta mari, niko ga nije razumeo i sve je besprekorno funkcionisalo.

Veoma cenjeni su tada bili Nautilusi, malo stariji od svih nas. Svirali su rutinski, kao ljudi koji znaju svoj posao. Gitarista Mića kasnije postaje vrlo uspešan muzičar u ansamblima narodne muzike. Neću pominjati dalje imena, jer ćemo ih sretati redom, idući logičnom periodikom kroz ovu priču.

Dakle, vratimo se Biserima. Tražili smo mesto pod suncem, mesto gde bismo stalno svirali, vežbali, napredovali, sticali publiku. Za Euridiku smo još uvek bili tanki pa smo se smucali po mesnim zajednicama, izviđačkim domovima, eventualno školskim fiskulturnim salama ili dvorištima. Više puta smo svirali u onoj Banijskoj, sve dok je na moju žalost nisu porušili. Tog proleća smo bili impresionirani nastupima hrvatskih Crvenih koralja i Bijelih strijela u Domu sindikata, kada su preslišali Iskre i Lutalice, sa sve Zoranom Miščevićem na čelu, kao nekakve početnike.

– Ovako nikada nećemo svirati, rekao je Goran posle koncerta sa setom u glasu.
– Ovako sigurno nećemo, sviraćemo mnogo bolje, požurio sam da mu vratim poljuljano poverenje u budućnost. A on me je samo pogledao kao da sam poludeo.

Vežbali smo i svirali onako haotično, bez sistema, ali smo ipak uživali u tome. Stariji profesionalni muzičari su nas posmatrali kao gamad, insekte koji smetaju, ali ne preterano. Oni inteligentniji su uviđali koja opasnost dolazi od nas, elektrificiranih hordi. Menjali smo sva, do tada prećutno usvojena, pravila ponašanja i delovanja. Znalo se, tadašnji pristojan orkestar sastoji se od trube na prvom mestu, pa onda može saksofon, trombon, pa i klarinet, obavezno klavir ili bar harmonika, bubanj i eventualno kontrabas.

– Ko će da cima „mečku“, mnogo je kabasto, govorili bi šefovi orkestra i bas bi tada uglavnom otpadao.
A gitara? Pa, bilo ih je tu i tamo.
– Jebi ga, slabo se čuje.
A kada su se pojavile električne, sa magnetima i pojačalima:
– Ma, mnogo trešti i stalno pišti! Sada se pojavljuje buljuk balavandera sa gitarama na struju, pa ne može to tako. Ti padavičari ne znaju ni note, a ‘oće da sviraju, nema šanse.

Bile su to izjave koje sam tih dana sto puta čuo. Međutim, mi smo terali svoje i išli napred korak po korak. Čak i mi, Crni biseri, uprkos svakojakoj neperfekciji sticali smo pristalice medu našim vršnjacima. Stvarno, rađalo se novo vreme, za nove heroje.

Nastavak sledeće subote

O autoru

Vladimir Janković DŽet rođen je u Beogradu, 1946. godine. Poznat je po svom delovanju u grupama Crni Biseri, Tunel i Vlada Jet Band, kao jedan od najvećih diskofila u Srbiji, a od 1978. i kao autor i voditelj brojnih radio emisija: Linija za rokenrol, Demo ekspres i svakako najpoznatije od njih: Hit 202.

Narudžbenica
Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića DŽeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.