Godine na 6: Svirka sa Mikom Oklopom

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje delove knjige „Godine na 6“.

I taman kada je posao trebalo da krene, jer smo imali pozive sa nekoliko mesta za dobre svirke, Ivan, Slavko, a sa njima i Krcko odoše na zimovanje, to jest na skijanje.

– E, jebi ga, a zvali nas opet Zemunci, oni iz Šilerove. Da odemo nas trojica, Radan, ti i ja, kao Kingston trio, zezao sam se.
– Zezaj se ti, ali lova bi bila dobra…

Te večeri smo, po običaju, sedeli u Euridici i čačkali nešto, kao sviruckali, a u stvari ubijali vreme. Milan Oklopdžić ili jednostavno Mika Oklop, koji je još uvek pomalo svirao bubnjeve, predloži da odsviramo nešto.
– Zaključali su klavir, kažu da ga čuvaju za nekakav džez.

– Sviraj gitaru, nema veze – reče Mika toliko siguran u taj predlog da Goran nije časio ni časa. I tako Goran, Mika, Radan i ja počnemo da sviramo stvar po stvar i ispostavilo se na naše malo iznenađenje da to ide sasvim dobro.
– Zovi Zemunce i kaži im da dolazimo u subotu – kažem autoritativno Goranu.
– Dolazi mi sutra Slaviša na raspust pa će on još jednu gitaru.

I tako i bi. Za tih petnaestak dana odsvirali smo šest-sedam tezgi sasvim korektno. Bio je to jedan novi momenat, čista gitarska svirka, bez klavira i saksa, nešto što će uskoro postati naš zaštitni znak. Tada još nismo znali da će sticaj okolnosti nametnuti upravo to rešenje i posmatrali smo sve to kao prolaznu varijantu, kao zezanje. Svirali smo isključivo Stonse i sličnu literaturu, a Radan Valčič je prosto raspamećivao naročito ženski deo publike svojom interpretacijom „House“.

– Nemojte više da sviramo ovo po tri puta za veče, pašću u nesvest – molio je jednom prilikom.
– Padni, ali na bini, to će biti dobar štos!

Mika je glumio Čarlija Votsa i znao mu je sve fore, jer ga je te zime gledao u Londonu. Sve u svemu, taj raspust smo proveli ludo se zezajući, svirajući, a bogami i zaradilo se.

Prođe tako i raspust. Braća i Krle se vratiše i mi nastavismo tamo gde smo stali. Imao sam tada neodoljiv utisak da smo u trenutku napravili korak napred, a onda se kao predomislili i učinili dva koraka unazad. Ponovo stari problemi. Goran kuka da se klavir ne čuje, Ivan zahteva stvari gde će on da svira solo, Slavko duva šta mu se prohte, ali nekako guramo dalje. Mića nam opet sređuje nastup u Dansingu Zvezdara, naravno uz učešće „jednog trubača i dva pevača“. Trubača smo zaludeli svirajući mu stalno ton više nego što je tražio, pa ga je vrlo brzo prošla volja da svira u našem prisustvu. Pevači su digli ruke kad su uvideli da nemamo nameru da se utišamo da bi se oni čuli, tako da smo na kraju ostali sami i mogli da sviramo šta i kako hoćemo. E, tu se onda pojavi i Zeka, onaj bubnjar o kome sam već pričao u vezi grupe Alasi, sa svojim crvenim grečom.

– Da vam postavim moj bubanj, bolji je od ovog vašeg krša?
– Ma da, samo izvoli, hvala ti – utrkivali smo se da ne bi promenio odluku.

– Malo ću i ja da sviram, poslao me Mića da vam pomognem. Naravno da smo se složili. Cvetali smo što jedan takav iskusan i poznat muzičar „gostuje“ kod nas. A i bina je izgledala drugačije sa grečom. Nekako svečanije. Kasnije se on dogovorio sa Krckom da mu održi nekoliko časova. Čisto zanatske prirode, a rezultate smo osetili već posle nekoliko nedelja kada je Krle stvarno „prosvirao“ bubnjeve kao pravi profesionalac.

Rekao sam već da je Dramski atelje Doma omladine Vračar ili kraće Dadov, stekao slavu i renome širom Jugoslavije. Došlo je vreme da se krene i preko grane. Naime, pozvani su na Festival malih scena u Ervansen u Zapadnoj Nemačkoj. Ceo ansambl, sve generacije počev od Moleta, Tošketa, Srbe, pa do onih tek prispelih početnika, uzeo je učešće u pripremi Šekspirove predstave „Mnogo vike ni oko čega“. Muzičke numere i songove svirali su Saša Radojčić i društvo s jedne i Zlatni dečaci s druge strane.

– Jebote, ovi Zlatnjaci će i u Ameriku da odu, a mi nećemo ni do Pančeva – zaključujemo mrmljajući kroz stisnute zube.

Pre toga ih je Nikola Karaklajić vodio u Englesku gde su prošvercovani kao „mladi šahisti“ iz Jugoslavije svirali na nekom turniru u Bognor Regesu ili tako nešto.
– Lako je njima, imaju i Nikolu i instrumente…

To je bilo delimično tačno, budući da su bili iz dobrostojećih porodica. Za to vreme su bili odlično opremljeni: hefner gitare, king pojačala, trikson bubnjevi, simfonik orgulje. Ali nije bilo u pitanju samo „svjetlo oružje“, već su imali i „srce u junaka“ i vežbali su naporno i mnogo. To se, naravno, odrazilo i na njihovu svirku koja je u tom trenutku stvarno bila na evropskom nivou, bar kada su u pitanju bendovi tog tipa. Ekipom je i dalje dominirao harizmatični Borko Kacl, supertalentovan gitarista, koji je likom i stasom bio bogom dan za pop zvezdu svoga doba. Imao je i sklonost ka umereno ekstravagantnom oblačenju i manirima pomalo blaziranog umetnika. Iskreno rečeno, zavideli smo im svi i potajno razmišljali o tome da li ćemo i mi jednog dana dostići taj nivo, mada ni za trenutak nismo gubili nadu. U krajnjoj liniji posla je bilo sve više i bilo je mesta za sve. I za Crne bisere, naravno.

U to vreme počeo sam da se interesujem za bluz, pošto je svaki intervju Stonsa, Enimalsa, Jardbirdsa počinjao i završavao se time da oni vole bluz, da crpe ideje i inspiraciju iz starih ploča Džimija Rida, M. Votersa, Eltona Džemsa i tako redom. Sticajem okolnosti Mika pronađe neke dve Engleskinje naših godina koje su privremeno boravile u Beogradu. Roditelji su im bili službenici ambasade ili nekog predstavništva. NJih dve su bile bluz fanovi i imale su lepu kolekciju singlova, a i nekoliko albuma te vrste muzike. Tada smo se okupljali kod našeg druga Slavjana zvanog Majl, na uglu Tolbuhinove i Katanićeve, iza parkića. Dođoše i njih dve sa Mikom, održavši nam čas bluza. Ritam i bluz – naglasiše – svi kradu i pozajmljuju i tako prave pare od zaostavštine tih crnih umetnika koji i dalje žive u zaboravu i relativnoj bedi.

Osećao sam se kao klinac koji iznenada saznaje da su Indijanci u stvari dobri momci, a kauboji agresori i istrebljivači. Zar Stonsi lopovi, zar Enimalsi kradljivci i prevaranti? Srećom, pronađem intervju sa Madi Votersom koji se upravo spremao da prvi put u životu napravi turneju po Evropi. U tom novinskom tekstu je zahvaljivao mladim britanskim bendovima koji su njemu i njegovim kolegama omogućili da pod stare dane zarade neku pristojnu kintu te da ne moraju da sviraju i pevaju ceo život po ćumezima na jugu Amerike. Dakle, ta saradnja, zaključujem, bila je ipak obostrano korisna, a ne onako kako su nam one dve Engleskinje govorile. Tu sam najzad naučio da – ako hoćeš neku pesmu da koristiš za svoj repertoar, bolje nađi originalnu verziju, pa onda gradi svoju, a ne da praviš derivat od derivata, jer je onda rezultat po pravilu skromnog dometa. I još nešto, originalni tekstovi bili su „tvrdi i masniji“, dok su bele verzije uvek bile „umivene i ušuškane“.

Medutim, na kraju sam se ipak, uz dužno poštovanje doajenima, opredelio za nov način interpretacije r’n’b muzike i toga sam se čvrsto pridržavao. One dve Engleskinje posle izvesnog vremena odoše, ali su ploče ostale kod nas, pa smo ih Mika i ja bratski podelili. Meni one bluz orijentisane, a njemu one koje više naginju džezu. Te singliće imam i danas i to su baš, onako, rariteti evropske bluz edicije.

Nastavak sledeće subote.

O autoru

Vladimir Janković DŽet rođen je u Beogradu, 1946. godine. Poznat je po svom delovanju u grupama Crni Biseri, Tunel i Vlada Jet Band, kao jedan od najvećih diskofila u Srbiji, a od 1978. i kao autor i voditelj brojnih radio emisija: Linija za rokenrol, Demo ekspres i svakako najpoznatije od njih: Hit 202.

Narudžbenica
Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića DŽeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.