Gojko Božović: Dragoslav Mihailović je u svojim delima oblikovao neobičnu hroniku patnje u modernim vremenima

– U realističkom toku moderne srpske književnosti Dragoslavu Mihailoviću pripada jedno od najvažnijih mesta. Njegova proza je prihvaćena od generacija čitalaca, a neki od njegovih junaka postali su neki od najprepoznatljivijih sudbina koju je ponudila naša novija književnost. Mihailović je pisao iz iskustva i iz života – kaže Božović za Danas.

– Nekada je svedočio o svom iskustvu, kao u tomovima memoarsko-dikumentarne proze „Goli otok“. Nekada je pripovedao o potresnim i upečatljivim primerima patnje i stradanja, uskraćenosti i sudbinske osujećenosti svojih junaka oblikujuću jednu neobičnu hroniku patnje u modernim vremenima – smatra jedan od naših najcenjenijih kritičara, urednik u izdavačkoj kući Arhipelag.

– Njegov „mali čovek“ pred licem istorije i društvenih nužnosti, odbačen i na margini jedno je od lica doba o kome je Mihailović sugestivno pripovedao u širokom rasponu od već klasičnog romana „Kad su cvetale tikve“ do evokativnog romana „Gori Morava“, od ranih do poznih priča – ističe Božović.

Uzbudljiv književni opus Dragoslava Mihajlovića obuhvata pripovetke, romane i drame, a u njegova najpoznatija dela ubrajaju se romani „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“, „Čizmaši“ (NIN – ova nagrada za najbolji roman 1984.), „Lov na stenice“ (Nagrada „Borisav Stanković“ za najbolju knjigu priča“), „Frede, laku noć“, „Goli otok“, „Crvenoi plavo“, „Vreme za povratak“, „Gori Morava“…

Izabrana dela su mu štampana dva puta, 1984. u šest knjiga, i 1990. u sedam knjiga, a njegovu biografiju napisao je Robert Hodel u knjizi „Reči od mramora. Dragoslav Mihailović – život i delo“, koja je objavljena 2020. u izdanju Lagune.

Mihajlović je dobitnik najprestižnijih priznanja, nagrada, među kojima su i Oktobarska nagrada grada Beograda (1967), dve Andrićeve nagrade (1976. i 2020. za životno delo), Zlatna arena u Puli za najbolji scenario (1978), Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1985), Nagrada Vukove zadužbine (1994), kao i nagrade „Veljkova golubica“, „Stefan Prvovenčani“, „Grigorije Božović“, Kočičeva, „Skender Kulenović“…

Njegova dela prevođena su na nekoliko evropskih jezika, a roman „Kad su cvetale tikve“ doživeo je više od četrdeset izdanja, i po ocenama brojnih domaćih, regionalnih i inostrannih kritičara, jedan je od najboljih ikada napisanih u ovdašnjoj posleratnoj književnosti – na svega stotinjak stranica, Mihajlović je ispričao tragediju čitavog jednog vremena.

UDBA, ostrvo smrti, robijanje, zabrane…

Dragoslav Mihajlović je rođen 17. novembra 1930. u Ćupriji, gde je završio i gimnaziju, a studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik, na kojem je i diplomirao 1957.

Kako je sam svedočio, u sukob sa tadašnjom Upravom državne bezbednosti (UDBA), došao je zbog toga što se pobunio protiv hapšenja svojih drugova, koji su se našli na robiji zbog političkih viceva. Posle toga, jedan „svedok“ je izjavio da se Dragoslav Mihajlović od samog početka opredelio za rezoluciju Informbiroa, da je izjavio da je Tito „američki špijun” i da je partija po njegovom naređenju likvidirala najznačajnije i najobrazovanije pripadnike SKOJ.

Tako je 1949. godine Mihajlović izbačen iz kandidature za člana KPJ, 15. septembra 1950. je uhapšen, a 28. februara 1951. prebačen je da robija na Golom otoku. Po povratku sa ostrva smrti godinama je bio pod političkom prismotrom i nije mogao da radi, a njegovu potresnu biografiju napisao je Robert Hodel u knjizi „Reči od mramora. Dragoslav Mihailović – život i delo“.