Goran Marković: Ekološka pobuna je nešto najbolje što nam se desilo poslednjih godina

Ovo priznanje biće mu uručeno večeras na otvaranju festivala, a tokom njegovog trajanja Marković će biti vodič kroz lokacije na kojima su snimljena njegova kultna ostvarenja – „Specijalno vaspitanje”, „Variola vera”, „Nacionalna klasa”, „Majstori, majstori!…”

Govoriće o procesu rada na svojim filmovima, o anegdotama, sećanjima i saradnicima.

Iako u šali ovogodišnju navalu nagrada za životno delo zbirno zove “Doviđenja, prijatno”, ovih dana čeka ga rasplet situacije u vezi sa novim filmom “Doktor D”, koji bi voleo da snimi, ne zato da bi dodao još jedan naslov svojoj filmografiji već iz potrebe da se suprotstavi teroru…

Tokom karijere ste dobili više od 30 nagrada, ove godine čak nekoliko i evo sada na Festivalu autorskog filma za životno delo. Jeste li i dalje pri tezi da uspeh korumpira, a porazi čeliče ili se vaše mišljenje prema nagradama promenilo?

– Moj prvi javni istup dogodio se na Festivalu kratkog metra u Domu sindikata 1970. Sa „Bez naziva“ sam doživeo potpuni krah, uz horsko zviždanje većine u sali. Sutradan sam otišao u vojni odsek i tražio da preko veze odem (pazite, ne da izbegnem, nego da što pre odem) u vojsku. Hteo sam da se kaznim i da natenane razmislim da li sam pogrešio u izboru profesije. Kada sam se vratio, rešio sam da probam da nastavim. Taj poraz me je očeličio. Nikada ga nisam zaboravio i nisam sebi dozvolio luksuz da se, u trenutku kada primam neku nagradu, smatram posebnim.

Festival autorskog filma je i u vreme pandemije bio jedan od retkih koji je izabrao da bude održan i oflajn – šta vi računate kao vašu bioskopsku inicijaciju, kako doživljavate čin gledanja filma u bioskopu?

– Moram, pre svega reći kako film predstavlja čin zajedničkog uživanja. I zarazan, što je najinteresantnije. Komedija počinje da funkcioniše onda kada se prvi gledalac u sali nasmeje. Suze su takođe prenosive, strah pogotovo. Drugo, u mraku bioskopske sale vi možete zaboraviti gde ste i ući u filmsku priču kao učesnik. Jedan od glavnih zadataka filmske režije je da gledaoca vodi kroz priču kao da je ovaj deo nje a ne posmatrač sa strane. Video sam na hiljade filmova. Prekjuče sam studentima na doktorskim studijama prikazao „Bele trake“ Mihaela Hanekea i nakon projekcije, i pored toga što sam već nekoliko puta gledao to delo, bio potpuno potresen. To je film o nastajanju fašizma, o tome kako su ga napravili mladi, deca loših roditelja. To nam se upravo sada događa, učinilo mi se. Zato me je to toliko uzdrmalo.

Koji filmski autori su na vas uticali u mladosti, a koji su vam zanimljivi sada?

– Ne mene utiču svi oni koji prave sasvim različite filmove od mene, dela koja nikada ne bih umeo da snimim. U mladosti su to bili filmove Kasavetisa i Melvila, kasnije Kjarostamija i Von Kar Vaja. U poslednje vreme sam opsednut Rojom Andersonom.

Režiju ste, kako ste sami rekli, upisali iz snobizma. Može li se onda reći da snobizam nije tako apriori rđava stvar, imajući u vidu da ste vi, eto, postali cenjeni filmski autor, ali i zato što ponekad, iako vođeni snobovskim razlozima, možemo otkriti neki novi svet i iskreno ga zavoleti?

– Ja sam imao nekoliko puta priliku da proverim da li je režija moja sudbina ili sam najobičniji snob. Prvi ispit sam već pomenuo, posle kraha u Domu sindikata. Ali i kasnije sam imao krize koje su podrazumevale ozbiljne razgovore sa samim sobom. Nekoliko puta su mi na pamet padala suluda pitanja u smislu: „Da li je kasno da počnem da se bavim nečim ljudskim?“ Ali, prevazišao sam to. Ova ovogodišnja navala nagrada za životno delo (koju zbirno nazivam „Do viđenja, prijatno“) izgleda je dokaz da se nisam trudio zabadava.

U istom zdanju gde ste doživeli traumu sa filmom “Bez naziva”, koji je bio izviždan, sada će vam biti uručena nagrada za životno delo. Možete li da zamislite da neki film danas, nakon projekcije, dobije takvu reakciju negodovanja ili smo postali društvo aplauza?

– Druga su vremena. Ljudi više ne veruju ničemu pa se ne mogu otvoreno radovati nekome koga poštuju ili negodovati protiv neke gnjide koja im upropaštava život. Izgubljena je vera u izbor. Pogotovu u ličnu ulogu u tome. Kao da život prolazi mimo nas, bez mogućnosti da u njemu učestvujemo. Otuda tolika apatija i nemogućnost pobune protiv sveta koji prosto vapi da bude srušen. Da nije tako ova nakazna vlast bi pala kao od šale. Ali njena odbrana je u tome da nas otupi, da nam oduzme veru u život. Da prestanemo da verujemo u bilo šta, kada je već milion put „dokazano“ kako je sve laž. Oni kažu: „Lažemo? Pa, šta!“ Na to razumni ljudi nemaju odgovor. Osim, naravno, govnjive motke.

Postoji li danas relevantna filmska kritika i kako je vidite u odnosu na vreme kada ste vi počinjali?

– U vreme kada sam ja počinjao, kritika je bila ubitačna, u pozitivnom i u negativnom smislu. Bilo je jako pametnih ljudi koji su bavili jedino time i radili su svoj posao bez ustručavanja i skrupula. Pomenuću samo Bogdana Tirnanića, Bogdana Kalafatoviča ili Ranka Munitića. Na drugoj strani bilo je ideoloških žandara, partijskih glavoseča koji su lovili antisocijalističke ideje i osuđivali autore kao što su Žika Pavlović, Dušan Makavejev ili Želimir Žilnik. Ali držanje ovih drugih mi je ulilo osećanje da je baviti se filmom akt hrabrosti i ljudskog dostojanstva. Kada je nastao progon „crnog filma“, Žilnik je snimio kratki film koji se zvao „Crni film“ i na čijoj su premijeri, opet u Domu sindikata, s obzirom da je bio momentalno zabranjen, Žilnik i dve devojke izašli na binu i otpevali sadržaj! To su bila vremena hrabrosti i borbe za istinu. Danas smo u žabokrečini u kojoj se svi plaše svoje senke opijeni lažima.

Pamtite li neku pohvalu koja vas je posebno ohrabrila?

– Napisao sam nekoliko knjiga. Poslednja je roman „Beogradski trio“. Preveden je na slovenački i makedonski i tamo naišao na jako dobar prijem. Trenutno se prevodi na francuski. Bio je i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu i do sada imao sedam izdanja. Iznenađen sam, iskreno. Nisam sebe smatrao piscem.

Budući da su vaši filmovi veoma raznovrsni i po stilu i po žanru, da li vam je to nekad bila smetnja imajući u vidu da je ovdašnje društvo osetljivo na promene?

– To je pitanje ličnog stila. Nikada nisam ponovio film koji je ličio na prethodne. Uvek sam pokušavao da zagazim u vode u kojima još nisam bio. Ali, postoji i drugi pristup, isto tako legitiman. Šabrol je snimio preko 40 filmova koji liče jedan na drugi. Ali, svaki od njih je čaroban! Ipak, najveći stilisti, oni koji su istraživali mogućnosti raznih žanrova su Kjubrik i Hjuston.

Da li se kroz vreme menjao vaš odnos prema filmovima koje ste snimali, da su oni kojima ste nalazili primedbe počeli da gledate drugačije, u boljem svetlu i obrnuto?

– Nikada ne gledam svoje filmove. Ako se i desi da bacim pogled na neki njihov deo, posmatram ih kao tuđe delo. Što oni jesu – čim ih pustite u promet, oni više nisu samo vaši, postaju opšta svojina.

Sredinom devedesetih utočište ste našli u pozorištu. Niste želeli da se mešate sa ljudima na vlasti, koji su odlučivali o novcu za film. Danas se u Srbiji mnogo snima, a na vlasti su neki od političara tog vremena. Koju igru autori danas moraju da igraju da bi imali posla?

– Ja sam trenutno u sred jedne igre čiji rasplet očekujem ovih dana. Po šesti put sam pokušao da učestvujem na konkursu Filmskog centra Srbije. Ovoga puta je raspisan konkurs za afirmisane autore, veterane. Stručna komisija je pročitala sve predloge i predložila moj film „Doktor D.“ za finansiranje. Ali tu počinje nova priča: Upravni odbor, sastavljen većinom od onih koje je delegirala vlada, pokušava da to nekako poruši. Zbog mene i mog stava prema ovoj vlasti, dakako. Videćemo. Možda neće imati hrabrosti da to učine javno, nego ispod žita. Ne znam, spreman sam na sve. Ne zbog još jednog naslova u mojoj filmografiji nego zbog suprotstavljanja teroru, što je zadatak svakog čoveka od digniteta.

Bili ste svedok i učesnik Praškog proleća, lipanjskih gibanja, protesta tokom devedesetih. U svojim filmovima, kao i u intervjuima, umeli ste na zanimljiv način da se osvrnete na ta buđenja naroda, pa i na izigrane ideale revolucija. Kako vam u tom smislu izgleda aktuelni trenutak i ovo novo, ekološko buđenje Srbije?

– Ekološka pobuna je nešto najbolje što nam se desilo poslednjih godina. Topli do je za mene mesto odakle bi mogla poći povorka, naoružana kukama i motikama, na Bastilju, a Ćuta bi mogao biti srpski Robespjer. Samo, kao što je poznato, „revolucija jede svoju decu“. 1968. studentski vođa, za kojim bi svako pošao i reskirao život, zvao se LJubiša Ristić…

Napisali ste nekoliko knjiga ali niste naklonjeni ekranizacijama literarnih dela. Nalazite li u vašim knjigama, recimo „Beogradskom triju“, potencijal za film?

– Pa, „Beogradski trio“ bi mogao biti film ili TV serija. Jako dugo sam se bavio ovom temom i imam obilje materijala. Ali, zar ne vidite: koliko nagrada sa porukom „Doviđenja, prijatno“ sam primio ove godine? Šalim se, naravno. Još uvek sam u dobroj fizičkoj formi i bistre glave i mogao bih da to snimim.

Postoji li projekat koji niste uspeli da realizujete za kojim žalite ili i dalje o njemu maštate?

– Nekada sam imao u podrumu nekoliko projekata koji su čamili i čekali bolja vremena. U to vreme nije bilo računara pa je sve bilo na papiru. Pre izvesnog vremena sam sišao tamo i utvrdio kako više ne postoje. Vlaga ih je uništila. Ali, možda je i bolje tako. Za njih bi Branko Miljković rekao: „Ako su pali, bili su padu skloni.“

Budući da su vaši roditelji Olivera Marković i Rade Marković velikani našeg glumišta, koliko vam je blizina te profesije pomogla u vašoj saradnji sa glumcima?

– Pa, ja sam se rodio u pozorištu, odrastao sa glumcima. Moji prvi drugovi bili su odrasli ljudi koji se ponašaju kao deca – stalno se igraju. Do danas sam očuvao prisni odnos sa njima. Mislim da ih razumem. To mi pomaže da se sa njima i – sporazumem. Mi imamo naš jezik kojim niko ne govori. On nije nužno sastavljen od reči, ponekad je dovoljna razmena pogleda, smešak ili pogled u zemlju.

Mnogo se tokom pandemije govorilo o “Varioli veri”, koji ste snimili da biste dočarali bolest jugoslovenskog društva sklonog guranju problema pod tepih, kako vam iz te vizure deluje način na koji se vlast nosi s pandemijom korone?

– Muka mi je od te priče. Ceo naš život se poslednjih godina odigrava između dve reči: Vučić i korona! Zar nismo zaslužili malo nade, nešto lepše i manje mračno? Te dve morbidne teme čak i fizički liče jedna na drugu. Kad god ugledam sliku tog virusa, setim se nekog drugog.

Snimili ste film „Tito i ja“ u kome se bavite kultom ličnosti Josipa Broza. Ne treba potcenjivati ni strategije predsednika u tom smislu. Kako vidite lepezu različitih uloga kojima se služi u zavisnosti od prilika?

– On je jeziv šmirant. Ne razumem zašto ga taj Izraelac, koji ga uči kako da ponižava svoj narod i na taj način opstaje na vlasti, ne poduči malo osnovama glume. Ovako, njegovo prenemaganje je stvarno otužno. Ali, možda ja ne znam ništa o vladanju, moguće da je loš ukus osnova njegove dugovečnosti?

Sigurno vas ima u svakom filmu, koji biste ipak izdvojili kao najličniji i zašto?

– „Tito i ja“ je autobiografsko delo, bez sumnje.

Pojave koje nisu primetne golim okom

Dokumentarni filmovi, kojima ste se bavili na početku karijere, u ekspanziji su. Postoji li danas nešto što biste voleli da snimite u tom formatu?

– Mislim da je direktni prenos na internetu, ili live stream, umnogome preuzeo ulogu dokumentarca. Bar u onim stvarima koje su od trenutne važnosti. Dokumentarni film, naročito onaj za bioskop, u celovečernjoj formi, sada ima sasvim drugu namenu: on analizira društvene fenomene u velikom vremenskom rasponu, pojave koje nisu primetne golim okom, kao što su to, na drugoj strani, ulični nemiri. Dokumentarni filmovi su sada mnogo ozbiljniji i dublji.