INTERVJU Goran Marković: Činjenica je da smo svi sada u „sabirnom centru“, jedino što u tome nema ničeg komičnog

Posle „Specijalnog vaspitanja“, „Nacionalne klase“, „Majstori, majstori“, „Variole vere“ i „Tajvanske kanaste“, ovo je sedmi film Gorana Markovića koji će u digitalnoj verziji biti sačuvan kao kulturno dobro od nacionalnog značaja.

„Sabirni centar“ je snimljen 1989. prema antologijskoj drami Dušana Kovačevića, u produkciji „Centar filma“ (koproducenti su Maestro Film Zagreb, Tera Film Novi Sad, TV Beograd, Art Film 80), okupio je jednu od najboljih glumačkih i autorskih ekipa tog vremena, i osvojio je brojna priznanja na domaćim i svetskim festivalima – Gran pri u Valensiji za najbolji film, Gran pri i Audience Award u Avoriazu, Srebrnu mimozu u Herceg Novom, Car Konstantin u Nišu…

Nezaboravne likove ove mračne komedije ostvarili su Rade Marković, Bogdan Diklić, Dragan Nikolić, Olivera Marković, Danilo Bata Stojković, Branko Pleša, Anica Dobra, Aleksandar Berček, Kole Angelovski, Taško Načić, Bata Paskaljević, Radmila Živković…Direktor fotografije bio je Tomislav Pinter, scenograf Veljko Despotović, montažer Snežana Ivanović, kostimograf Jasminka Ješić,  a muziku je komponovao Zoran Simjanović.

Radnja ove nadrealne priče o našoj moralnoj urušenosti, koju je Marković adaptirao u scenario zajedno s Duškom Kovačevićem, počinje kada stari arheolog pronalazi rimsku nadgrobnu ploču za kojom je tragao celog života. Ona pokriva prolaz s „ovog“ na „onaj“ svet, ali profesor doživljava srčani udar i ubrzo umire. Međutim, mrtav je samo za okolinu, on se u stvari nalazi u nekoj vrsti stanja „između života i smrti“…

Za Danas, Goran Marković govori zašto i mi živimo u „sabirnom centru“, stanju i u našem društvu u kojem smo navodno živi, režimu koji se stalno izruguje tekovinama civilizacije, i nastoji da izbriše i poslednju uspomenu na dostojanstveni život…

„Sabirni centar“ je na mnogo načina ušao u istoriju, 1989. doneo vam je Zlatnu arenu za najbolji film, i to je bila poslednja godina kada je Pula bila jugoslovenski festival. Kako se danas, posle gotovo trideset pet godina, sećate tog vremena?

– Sećam se jako loše atmosfere na tom festivalu koja je odudarala od duha filma „Sabirni centar“, koji je komedija. Arena je bila tiha i nekako odbojna, osećao se strašni rat koji kuca na vrata. Ne sećam se bilo čega drugog. Filmovi su bili u drugom planu, ljudi su bili podozrivi jedni prema drugima, niko se nije radovao. A to za komediju nikako ne valja. Spakovao sam se i otišao odmah posle dodeljivanja Zlatne arene, bez radosti, bez trunke osećanja trijumfa.

Film o svetu živih i svetu mrtvih, u kojem se prepliću nadrealno i apsurdno, i danas je jedan od najpopularnijih u ovdašnjoj kinematografiji. Sa kojom ambicijom ste radili „Sabirni centar“, a neke scene snimali ste čak i u Tunisu?

– Zaista je imao odličnu produkciju. Uvod smo snimali u Sahari, nastavak u Beogradu, u Filmskom gradu, u dekoru nekadašnjeg filma „Quo vadis“, koji smo zasuli peskom. I dekor i pesak smo ofarbali u boju saharskog peska, koji smo u jednoj najlon kesi doneli sa sobom. Sve je išlo dobro osim mučnine koja nas je čekala na pulskoj premijeri.

„Sabirni centar“ je imao zapaženu međunarodnu promociju na festivalima, strani distributeri su nameravali da ga prikažu u velikim bioskopima, a onda je došao raspad zemlje, rat… Taj film je moja najveća propuštena prilika.

Na „Sabirnom centru“ bila je okupljena najbolja glumačka i autorska ekipa, šta je vama ostalo nezaboravno iz tih dana?

– Mi smo u isto vreme odrađivali visoko profesionalni zadatak, ali se i sjajno zabavljali. To se u filmu vidi. Nije bilo mnogo improvizacije ali smo bili opušteni i verovali da radimo nešto dobro. Nikada posle toga nisam imao bolje uslove za rad.

Jedan od najvećih aduta ovog filma je njegova savremenost – zašto nam se čini da smo više od tri decenije neprestano u „sabirnom centru“, a danas možda više nego ikada?

– Činjenica je da smo svi sada u „sabirnom centru“, jedino što u tome nema ničeg komičnog. Stvar je ovoga puta jako ozbiljna i nema mesta šali, osim ako niste Duško Petričić.

Glavni junak ove pruče, stari profesor i arheolog Miša Pavlović, mrtav je samo za okolinu, on se u stvari nalazi u nekom stanju „između života i smrti“… U kom se stanju mi nalazimo, kao društvo, kao država i kao ljudi?

– Bravo za opasku! Mi smo svi navodno živi, ali smo u stvari mrtvi. Osim uličarskog šenlučenja i pornografske zabave koje nude Pink i Hepi, u našim životima nema mesta pravoj zabavi, radosti. Rijaliti programi, koji su obeležje ove epohe, ne nude ništa osim mučnine i nasilja. Laž je postala pravilo igre, i niko više ne pravi pitanje oko toga. Licemerje je osnova komunikacije, a izrugivanje pravim vrednostima ulaznica u svinjac zvani naša stvarnost. Neverovatno u šta se sve pretvorilo, u relativno kratkom periodu od nekoliko decenija.

„Sabirni centar“ prati profesorovu porodicu, kolege, žive i mrtve komšije, prijatelje…, i prikazuje najviše i najniže porive ljudske prirode. Da li je moralna urušenost koju imamo i na ovom i na „onom svetu“, ključni problem našeg društva?

– Taj moralni sunovrat nas vraća u praistoriju, u period pre pojave civilizacije, jer je bez osećanja odgovornosti, pravičnosti, solidarnosti i empatije nemoguće živeti civilizovano. A ovaj režim se stalno sprda sa tekovinama civilizacije i nastoji da izbriše i poslednju uspomenu na dostojanstveni život.

Kolika je naša moralna erozija danas u odnosu na vreme koje je Kovačević opisao u svojoj antologijskoj drami?

– Doba pre trideset i više godina je bilo romantična pesmica u poređenju sa ovim sadašnjim. Prošlo je toliko vremena od tada da smo zaboravili kako se živi normalno. U tom zlom periodu izrasle su čitave generacije koje svoj svet smatraju zverinjakom u kome je sve dozvoljeno u borbi za opstanak. Surovost je sada glavna vrlina. U neku ruku, ti mladi ljudi imaju prava – prethodne generacije im nisu pružile bilo šta vredno. Odrasli su u ružnoći i ne znaju ništa osim ružnoće. Ja te generacije zovem „Cveće zla“. Ako se ne desi nekakav nagli preokret, njihovi životi su izgubljeni.

Sve o čemu govori „Sabirni centar“, u našoj stvarnosti je još nadrealnije i mračnije – sistem vrednosti, odnos prema istini, dostojanstvu, slobodi, kulturi, integritetu…Šta je ono što mi danas živimo?

– Mi živimo negative naših života. Ostali su obrisi i siluete, ali se, zapravo, ništa ne vidi.

Kad biste ponovo snimali „Sabirni centar“, na čemu bi bio fokus priče?

– Bilo bi sve obrnuto. Mrtvi bi živeli na ovom svetu a živi u „Sabirnom centru“.

Replike iz ovog filma još žive u svakodnevnom govoru – Janko, koji je za života bio lukav, bezobziran, agresivan i svadljiv marginalac, i takav ostao i na „onom svetu“, kaže čestitom i naivnom arheologu: „Dragi profesore, čeka te sve ono zbog čega si umro. Čeka te ponovo nesigurna budućnost“. Ili, „Ja sam se često pitao: ima li života pre smrti?“. Zašto već decenijama ne možemo da promenimo tu našu budućnost da bude sigurnija?

– Ni meni nije jasno. A to je, u suštini, jednostavno. Treba se samo pobuniti. Reći javno: Neću ovako da živim! Ti koji nas mrcvare su jako ranjivi na mogućnost pobune. Plaše se revolta. I zato pokušavaju da nas strahom umrtve, anesteziraju. Ali, svako od nas se može jednog jutra probuditi i odlučiti da će od sada živeti ljudski. To je dovoljno. Posle toga sve ide samo od sebe. Strah se pobeđuje, kao grip, na primer.

Uz sav apsurd, laži, kriminalne afere, prostotu, manipulacije, koje je ova vlast ustoličiia na vrhu duštvene hijerarhije, sada se legalizuju medijski mrak i kontrola Univerziteta. Da li će na izborima u decembru ipak da pobedi volja građana koji žele civilizovan i normalan život?

– Ja se nadam da će pobediti pobuna zdravog razuma, protiv bolesnog stanja u kome se ovo društvo nalazi. Izbori ili ulica, svejedno je. Ja sam, na primer, slobodan i ne bojim ih se. Verujem da se i ostali tako osećaju. Sve više i više…