Goran Marković o fotomonografiji “Nacionalna klasa“

Ovo izdanje koje je objavio FCS sadrži više od 300 ilustracija: crno-belih i kolornih fotografija (kako stilova iz Markovićevih filmova, tako i prizora sa snimanja), stranica scenarija, nacrta/skica scenografa i kostimografa… Knjiga sadrži hronološke prikaze svih filmova iz Markovićeve karijere – od prvog (Specijalno vaspitanje, 1977) do (zasad) poslednjeg (Falsifikator, 2013), koje čine uz tehničke podatke o filmu, i kratki osvrti samog reditelja, i izjave Markovićevih saradnika. Monografija sadrži i tekst urednika izdavačke delatnosti FCS Miroljuba Stojanovića – Struktura paradoksa, o Markovićevom opusu, zatim osvrt Radeta Šerbedžije na saradnju/prijateljstvo sa Markovićem, kao i odlomak iz knjige samog reditelja Češka škola ne postoji, u kome govori o svojim počecima i prvom amaterskom filmu Pustite me da prođem.

–  U ovoj knjizi sam na neki način objekat. Pravi autor je Maja Medić, koja je vrlo interesantno knjigu koncipirala i uložila veliki napor da se ona objedini i osmisli. NJena ideja bila je vrlo inovativna – da napravi moj portret posredstvom raznih fotografija sa snimanja i svedočanstava mojih saradnika. Tako da to nije knjiga o mojim filmovima nego o tome kako su ti filmovi nastajali. Ono što izlazi kao veliki kvalitet je to što se vidi kako sam se ja menjao kao autor. Počeo sam kao dokumentarista i u igranim filmovima sam na početku primenjivao taj dokumentaristički metod. Kasnije sam, međutim, prelazio u artificijelnost, bio sam u studiju, u veštačkim objektima, da bih se na kraju opet vratio nečemu s početka… I sve te fotografije svedoče o tome. Ni ja sam nisam bio toliko svestan toga dok nisam prelistao knjigu. I pored toga što sam video kako jedna čovek stari, video sam i kako se on razvija i kako se menja. Ta knjiga je svedočanstvo o tome kako stvaralaštvo menja čoveka i menja delo kroz vreme. To je njen veliki kvalitet – kaže za Danas Marković.

On dodaje da je Maja Medić uložila veliki trud da pronađe sve te fotografije, te da je više od godinu dana kolekcionirala sve te stvari.

– Zahvalan sam joj, kako privatno tako i kao autor, zato što je osvetlila ono što sam ja radio i meni samom a ne samo čitaocima – ističe reditelj.

Maja Medić objašnjava da je sve počelo od jednog ambicioznijeg projekta koji je uključivao više filmskih stvaralaca, ali da je razgovarajaći s Markovićem, u želji da to bude što realističnije, odlučila da to proba da izvede samo na jednoj osobi.

– On je jedan od tri moja najomiljenija reditelja, ako ne i omiljeni, i zato što se i lično poznajemo, bilo je logično da krenem od njega – kaže Medić. Ona ističe da su najbitnija stvar u knjizi fotografije.

– Osim Goranovih tekstova koji su nosioci priče o tim filmovima, razgovori sa saradnicima su na neki način prateći deo knjige. Htela sam da se zabeleži i sve ono što se dešava na snimanju. Sve te priče koje odlaze sa tim ljudima. I da mi svako od njih ispriča neku uspomenu ili anegdotu koju bih ja mogla da vežem za fotografije. Ali akcenat je na fotografijama koje su zabeležile tu istoriju filma – napominje autorka, koja je prvobitno imala želju da knjiga sadrži scenaografske i kostimografske skice, ali ih je bilo nemoguće naći.

Maja Medić je inače i koauorka knjige Grlom u jagode – 40 godina TV serije, sa Stefanom Arsenijevićem, koja je nastala povodom jubiljeja od emitovanja jedne od najpoznatijih televizijskih serija. Na pitanje da li će se i dalje baviti rediteljima i filmovima, serijama, odgovara da ima mnogo želja i planova ali je to pitanje raznih faktora.

– Cilj je da u budućnosti to ne budu samo reditelji. Glumci i reditelji su najzastupljeniji i o njima se najviše priča i piše. Ono što bih ja volela je da to budu i scenografi, direktori fotografija… – zaključuje vizuelna umetnica. 

Poslednji bastion odbrane slobode

Goran Marković trenutno privodi kraju snimanje dvodelnog igranog filma Slepi putnik na brodu ludaka, po scenariju Vuleta Žurića. Priča obuhvata poslednji period života srpskog pripovedača Petra Kočića u okupiranom Beogradu 1916, a događa se u duševnoj bolnici na Guberevcu. Glavne uloge tumače Igor Đorđević, Svetozar Cvetković, Tihomir Stanić, Maša Dakić, Srđan Timarov, Goran Šušljik, Aleksandar Srećković…

– Ne volim mnogo biografske filmove, i nisam ih ni snimao, ali ova tema je izuzetno interesantna iz nekoliko razloga. Prvo zbog toga što je Kočić pre tačno sto godina umro u ludnici na Guberevcu u vrlo teškim okolnostima. To malo ljudi zna. S druge strane, ta ludnica u Guberevcu bila je poslednja stopa slobode u Srbiji. Srbija je bila okupirana. Vlada i vojska bili su na Krfu. I u toj okupiranoj zemlja jedna zgrada u kojoj su bili duševni bolesnici je zapravo bila poslednji bastion odbrane slobode. To me je najviše privuklo. Taj paradoks jako mnogo igra u ovom filmu pored onoga što se desilo sa Kočeićem. Zanimljiv mi je i još jedan nivo koji ne želim da prepričavam mnogo ali to je duel između njega kao jednog talentovanog čoveka i jednoga čoveka koji nije talentovan – objašnjava Marković.