Goran Marković: Pod stare dane sam postao levičar

“Knjiga je nastala kao pokušaj da se nekako dovedu u red moja sećanja na detinjstvo”, napisao je Marković u predgovoru novom izdanju koje je “Laguna” objavila prošle nedelje, dodajući da “sadrži mnoge stvari koje nisu mogle, zbog dužine jednog kinematografskog dela, stati u film”.

U knjizi, kao i u filmu, vaš junak Zoran prelazi put od idolopoklonstva prema Titu do spoznaje da od njega više voli „čak i onog Ciganina što krpi lonce i šerpe“. To je, zar ne, jedan zdrav razvoj, pogotovo kada znamo da se čak i danas, 40 godina posle Titove smrti, njegovi bivši obožavaoci na maršala bacaju kamenom, a neki ponovo traže izmeštanje njegovog groba u inostranstvo?

– Smatram da je sve što nam se dogodilo moralo da nam se dogodi i da je uzaludan napor da se to naknadno promeni. Pitanje je samo kakav smo zaključak iz naše nesrećne istorije izveli. Pametni narodi se menjaju, uče iz istorijskih grešaka. Nalaze načina da poboljšaju svoj život, da ga provedu što punije i srećnije. Ako to ne možemo da učinimo sa sopstvenim životom niko nam nije kriv.

„U ovoj zemlji postoji neko važniji i od samog boga“, kaže jedna od sporednih ličnosti u knjizi i filmu, a Zoran ima košmar da će mu svemoćni vladar, prema kojem očigledno od početka ima skrivenu sumnju, oteti devočicu u koju je zaljubljen. Koliko su, kada pogledate život iza sebe, ljudi u našim zemljama istinski sazreli, emancipovali se od zemaljskih bogova, kada znamo da je i generacija malog Zorana zaslužna za tragedije koje će se, pošto su odrasli, dešavati?

– Da, ponekad imam utisak da sam i sam odgovoran za ovo što nam se događa. Propustio sam možda neki trenutak u kome je trebalo pozvati ljude na pobunu, na otpor svemu onom što je usledilo. Ne mislim tu samo na ovaj trenutni deo naše zlosrećne istorije nego i na period neposredno posle 5. oktobra, na vreme kada smo živeli u zabludi da će se sve samo od sebe srediti, da mračni tipovi neće ponovo doći na vlast. To se nije dogodilo, oni su ponovo tu i to najviše krivicom onih koji su, napirlitani i opušteni, uživali u tekovinama narodnog bunta. Trebalo je biti strog prema prethodnicima ovih koji nas sada terorišu, ne verovati im, držati ih na oku. A to mi, i ja zajedno sa ostalima, nismo činili.

Kako bi Zoran prošao sa svojom pobunom, na kraju „Marša Titovim rodnim krajem“, da je bio nešto stariji, kao Kengur, na primer, može se samo pretpostaviti. Može li se reći da knjiga i film imaju srećan kraj, pošto se glavni junak na kraju vraća „u spokojstvo svog tihog doma“?

– To je samo privid. „Spokojstvo tihog doma“ u ovim krajevima ne postoji. Tipovi koji nam ne dozvoljavaju da se malo opustimo u svakodnevici smenjuju se kao na traci. Čak i ako se na trenutak oslobodimo jednih, dolaze drugi, još gori. Čim kročimo iz detinjstva oni nas čekaju, tu su. Zato spokojstvo postoji samo u detinjstvu, kao u slučaju mog junaka. Odavno sam shvatio kako nisam imao sreće u podeli karata i da živim u jednom od najgorih perioda istorije. To, međutim, ne znači da treba odustati od borbe. Jer, borba već sama za sebe ima smisao.

Da li je vaša knjiga više jugonostalgična – ako uopšte jeste – ili pre izražava čežnju za Beogradom kakvog više nema?

– Ja sam jugonostalgičar. Šta drugo da budem kada su mi razorili zemlju u kojoj sam rođen i proživeo najbolje dane? Takođe gledam kako ova banda uništava moj grad. Ponašaju se kao da ga mrze, svete mu se. Bivši milicioner Vesić likuje razarajući ulice po kojima je nekada patrolirao. Dovode Arape da formiraju novu fizionomiju ovog grada. Ruše most koji je simbol Beograda jer im smeta zato što označava vreme koje ne razumeju. Ne shvataju šta za grad znače kontinuitet, tradicija, prošlost. U svetskim gradovima ne možete da pomerite ciglu, a da ne budete zbog toga kažnjeni, a ovi ruše, seku, uništavaju. U čemu je stvar? Odakle tolika rušilačka strast? Ne znam, to su mozgovi koje neću razumeti. U stvari, kada čovek bolje razmisli, verovatno je u pitanju pljačka. U svaki od tih projekata oni su po svoj prilici „ugrađeni“. Verovatno sede i smišljaju neke nove gluposti od kojih bi mogli da štrpnu nešto za sebe.

Opisujete „igru“ Zorana i njegovih drugova koji sačekuju „provincijalce“ koji prvi put dolaze u Beograd. Jednog od njih, zatrpanog koferima, koji na Trgu Republike traži put ka Slaviji, upućuju u nepostojeći metro, u stvari podzemni toalet. „Provincijalca“ u knjizi opisujete još i kao „seljačinu“ i „džukca“. Ne mislite li da je to oholo, opis žrtve, ne sama „igra“, koja se kao detinjarija može razumeti?

– Ne opisujem ja tako došljaka, tako ga vide gradska deca iz moje priče. Ovaj roman je napisan iz vizure desetogodišnjaka, Zoran ne može znati da je većina, i to možda bolja, u svakom slučaju otpornija, zdravija većina ljudi koji žive u Beogradu odnekud došla. I da ga sada osećaju kao svoj grad, svoj zavičaj. Ovi što ga mrze su oni koji se boje civilizacije ili su, jednostavno, podlaci. Kao onaj uglađeni, sedi „marketinški stručnjak“ koji se ne skida sa Pinka.

Drug Raja u filmu ostavlja utisak kažnjenika, žrtve koja nije slučajno odabrana da predvodi marš, pa gledaocima može biti donekle i simpatičan. U knjizi, iz vizure dečaka, u Raji gotovo da nema ničeg ljudskog, on na kraju biva prokažen kao „ibeovac“ i besi se „o kvaku“, kao što znamo iz filma. Da li je kroz lik druga Raje ispričana priča i o komunisti koji se našao „na pogrešnoj strani istorije“?

– Znate, meni su sada, kada je komunizam prošlost, komunisti bliži nego nekada kada sam ih smatrao „mračnom silom“. Sada, kada je na sceni odvratna, nakazna desnica, hvatam sebe kako komuniste, ako ne baš simpatišem, onda razumem ideale i načela za koja su se borili. Dobro, izneveravali su ih, lagali su ljude i pretvarali se da su ono što nisu, ali ipak su imali ideju koja nije bila privatna nego opšta, za dobro svih. Bar tako su se deklarisali, a poneki od njih i verovao u to. Pod stare dane sam postao levičar. To je suprotno od onoga: kao mlad si levičar, a pod starost postaješ desničar. Kod mene je obrnuti slučaj.

Pominjete „zglajzavanje, reč koje nema ni u jednom rečniku“, padanje funkcionera u nemilost uz naslađivanje tadašnjeg našeg sveta. Sve počinje sa Milovanom Đilasom koji je „zglajznuo“ jer je tražio manje rigidan sistem. Kako vidite današnji takozvani sistem u kojem niko ne „zglajžnjava“, bilo da izazove saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom, ojadi budžet, plagira doktorat… „Sistem“ u kojem niko ko je na vlasti nikad nije kriv? Danas, naravno, niko u vlasti ne traži više demokratije i jednakosti kao Đilas pedesetih…

– Ako ćemo pošteno, svi mi smo „zglajznuli“. Većina nas je pala u nemilost, dok privilegovana manjina, kojoj pripadaju članovi sekte, poseduje sve moguće prednosti života u bezvlašću. Pored toga, radi se danonoćno na iseljenju iz zemlje onih koji nisu spremni da im prodaju dušu. Ostaju samo stari i tvrdoglavi, a ja pripadam i jednima i drugima. Ceo ovaj proces je deo potpuno sumanute ideje onih koji drže vlast da će naposletku u svome carstvu bezumlja ostati sami. Ne pada im na pamet da sve ima svoj kraj, pa i krimokratija koju su zaveli. To je greška. Biće zanimljivo posmatrati ih kada se budu survavali.