INTERVJU Goran Radovanović: Mislim da smo jedina zemlja u Evropi koja nije osudila fašizam i komunizam

Tu su i pozivi za još desetak svetskih festivala, a u razgovoru za Danas jedan od naših najnagrađivanijih reditelja, pre svega za dokumentarne filmove (osvojio je više od sto međunarodnih nagrada), diplomirani istoričar umetnosti po obrazovanju (deo studija završio je u Minhenu), koji je bio i predavač u filmskim školama u inostranstvu, govori o „Bauku“ koji je njegov treći igrani film u karijeri, o našem samo deklarativno demokratskom društvu, o Srbiji kao jedinoj zemlji u Evropi koja nije osudila ne samo fašizam već i komunizam kao totalitarni pokret…

Ali i o tome kako je za celokupni rad, sa svim uspesima i nagradama, kao slobodan filmski umetnik u ovoj državi dobio penziju od 25 hiljada dinara!

Možete li da kažete nešto više o naslovu filma koji uskoro stiže pred festivalsku publiku, koliko on ima veze sa Geteovom pesmom „Bauk“ iliti „Vilinski kralj“, koja govori o mitološkom biću koje mami decu u zemlju smrti?

– Puno ima veze sa Geteovim delom – „Bauk“ je predivna pesma, gotovo mitski obrazac romantičrskog osećanja sveta! To je pesma o fundamentalnom dečijem strahu ali i o odnosu oca i sina koji se završava fatalno: smrću!

„Bauk“ nas vraća u 1999. godinu, u vreme NATO bombardovanja, snimanje ste simbolično i počeli 24. marta 2022. Zanimljivo je, recimo, da je vaš film „Hitna pomoć“ priča o slomu poslednjeg evropskog totalitarizma i krhkoj srpskoj demokratiji koja ga je smenlia 5. oktobra 2000, a film „Enklava“ o srpskoj zajednici koja je ostala da živi na Kosovu u malim izolovanim zajednicama. Zbog čega vas inspirišu istorijski datumi, i šta pronalazite u njima?

– Ja sam naprosto svedok ovih događaja koji su neki od ključnih datuma u savremenoj srpskoj istoriji. Milion ljudi koji su protestvovali na ulici 5. oktobra 2000. protiv Miloševićevog režima, nemogućnost ostarivanja najelementarnijih ljudskih prava – pravo na kretanje, na rad, na elementarnu pravnu zaštitu u svetlu nerazjašnjenih ubistava, krađa i raznovrsnih pritisaka kao što su, primera radi, konstantno divljačko i nekažnjeno rušenje nadgrobnih spomenika za srpski narod koji živi u enklavama na Kosovu i Metohiji, kao i brutalna NATO agresija tokom 78 dana ilegalnog bombardovanja, priznaćete da nisu samo „goli istorijski datumi“.

To su i unikatne filmske teme nabijene vulkanskom dramom, a ja sam umetnik i svedok tih događaja, neko čije umetničko svedočenje ima značaj i kredibilitet prvorazrednog istorijskog izvora za buduće gledaoce i istoričare. Dakle, ne pravim filmove samo za sadašnjeg gledaoca već i za budućeg, u nadi da će oni biti ozbiljne opeke u zidu kolektivnog sećanja.

Glavni junak „Bauka“ je osmogodišnji dečak, koga majka odvodi iz Beograda u proleće 1999, kada se prekida njihov normalan život. Vi ste tu dramu opisali kao veomu intimnu, ličnu, sa izvesnim autobiografskim elementima, i kao poetsku antiratnu studiju. Zašto ste odlučili da o toj pobuni protiv rata govorite kroz žensku vizuru, kroz materinstvo i decu?

– Ovaj film jeste, pre svega, pobuna protiv rata. Rekao bih i nevini dečiji vrisak protiv zaglušujućih eksplozija. Ali, u isto vreme, to je i vrisak
dečaka koji kritične trenutke svog detinjstva proživljava bez prisustva oca. Što je ženska zaštitnička vizura u filmu prisutnija, paradoksalno, dečaku sve više nedostaje otac. Traganje za ocem je egzistencijalna nada koja nadilazi sve eksplozije jer nastaje iz iskonske potrebe za celinom – za porodicom.

I glavni junaci „Enklave“, koja je bila naš kandidat za Oskara 2016, su deca. Šta time apostrofirate, dok u realnom životu gledamo, poslednjh meseci i na primeru Gaze, da političke moćnike i ratne vođe apsolutno ne zanimaju stradanja dece?

– Ne samo Gaze već i Donbasa od 2014. Ili Iraka, Afganistana, ili i Metohije, gde je pre samo par meseci pomahnitali bivši vojnik UČK iz čista mira pucao iz kola i ranio dete u blizini Štrpca. Stradanje dece, od mentalnog do fizičkog bola i smrti – je stara dramaturška formula u mnogim
antiratnim filmovima! Setimo se samo, na primer, remek dela „Idi i gledaj“ Elema Klimova!

Ali, moram priznati da pitanje zašto su mi u igranim filmovima glavni junaci deca koja stradaju, podrazumeva ozbiljnu samoanalizu. Iskreno, ne umem da odgovorim na to pitanje. Možda tu ima sopstveih trauma iz ranog detinjstva, možda tu ima i sećanja na prvo čitanje Dostjevskog i njegovih ikoničnih dečijih likova, a možda je to samo podsvesna rediteljske ideje da je zlo vidljivije na bezgrešnoj dečijoj duši.

Pored fokusa na decu koja su na razne načine „kolateralna šteta“ svih političkih „igara“, da li u ovom filmu otvarate još neke teme?

– Dečiji strah od smrti je specifičan. On je uvek povezan sa “sopstvom”. I to “sopstvo” kao kakav odbrambeni mehanizam na izuzetno poetičan način komunicira sa svetom putem simboličkih arhetipova. Na primer, naš junak se nalazi na lokaciji koja neodoljivo podseća na Golgotu, obavijen sveprisutnim crnim dimom.

Ova simbolička najava pakla tera glavnog junaka dalje kroz život, prema vodi, na reku gde će doživeti i svoju životnu katarzu, i gde dečakova iluzija ima vrednost “krštenja” i novog života.

Veliki uspeh i nagradu Beogradski pobednik na 47. Festu doneo vam je dugometražni dokumentarac „Slučaj Makavejev ili proces u biskopskoj sali“, koji istražuje poziciju umetnika u nekadašnjoj Jugoslaviji, političku i društvenu klimu u kojoj se sa javnih govornica i pod okriljem komunističke partije sudilo filmu Dušana Makavejeva „WR: Misterije organizma“.

Kako komentarišete taj kontinuitet u osudi filmova koje naši politilčki cenzori ocene kao „neprikladne“ i „nepatriotske“ – recimo, na isti način kao i Makavejevu, samo pedeset godina kasnije, i malo još brutalnije i vulgarnije, ova vlast je sudila reditelju Goranu Markoviću i zabranila snimanje njegovog „antisrpskog“ filma „Doktor D“?

– Situacija nije ista: Makavejev je bio član Saveza komunista Srbije, i kao nekakav komunistički reformator na planu umetnosti sukobio se sa
drugom strujom iste, i jedine ideološke organizacije. Klasičan “mangup” koga treba izbaciti iz sopstvenih redova! I ne zboravimo: Makavejev je
ipak snimio svoj film, prikazivao ga po svetu I dobijao nagrade…

Kod Markovića je drugi slučaj: u jednom deklarativno demokratskom društvu na javnom konkursu Filmskog centra Srbije, njemu su dodeljena pa oduzeta sredstva za snimanje filma. To je velika razlika! Ono što je zajedničko za oba slučaja: država i državni aparat se tretiraju kao partijska vlast.

Dakle, država je vlast, vlast je država! Ne bi bilo loše da krenemo da rušimo kult ličnosti, počev od druga Tita, I da se kritički odnosimo prema totalitarnom komunističkom nasleđu, primera radi, od činjenice da je prema spiskovima koji se čuvaju u Arhivu Srbije, ovde ubijeno šezdeset hiljada ljudi bez suđenja, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata.

Mislim da smo jedina zemlja u Evropi koja nije osudila ne samo fašizam već I komunizam kao totalitarni pokret! Kada to učinimo, biće nam lakše da prepoznamo sve vektore nedemokratskog kretanja u savremenom društvu. I da se vratim na pitanje: naravno da Goran Marković zaslužuje da snimi svoj film. Umetnik kao što je on ne pravi niti “patriotske”, niti “antisrpske” filmove”!

Makavejev, Aleksandar Petrović, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik…, označavaju najslavniju epohu jugoslovenske kinematografije, uz sve cenzure i probleme koje su imali sa komunističkom vlašću. Kakva je danas pozicija srpske kinematografije?

– Ne zaboravimo, oni su bili deo sistema i svi su bili članovi partije, izuzev Žike Pavlovića. To je vrlo komforna i zaštićena pozicija, i da se dobiju
sredstva za film i da se „preživi“ napad nekih „birokratskih nereformatskih snaga“. Kada pogledamo njihove prebogate biografije, mislim da tu niko nije mnogo rizikovao, a bilo je torture vlasti, kao što znamo. Kako je sam Pavlović izjavio, njihovo vreme je bilo „nekakvo zlatno, Periklovo doba jugoslovenske kinematogarfije koje se nikada više neće ponoviti“. Naravno, reč je o veoma talentovanim umetnicima, koji su katkad imali i ozbiljnih kreativnoh promašaja.

– A kakva je danas pozicija srpske kinematografije? Ne znam. Znam samo moju poziciju u srpskoj kinematografiji: imam sve, ali bukvalno sve domaće filmske nagrade – FEST, Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, Nagrada grada Beograda za kinematografiju, Vrnjačka Banja, Sopot, Leskovac, Godišnja nagrada FIPRESCI, Godišnja nagrada UFUS-a, srpski kandidat za Oskara…Imam i preko sto međunarodnih nagrada širom sveta. I imam samo dugove: sa 67. godina odlazim u penziju koja iznosi 25 hiljada dinara, koju sam u ovoj državi dobio kao filmski umetnik u slobodnom statusu.

Univerzum neočekivane lepote i ljudskosti

Glavnog junaka, dečaka Savu, igra naturščik Jakša Prpić. Volite rad sa naturščicima, u čemu je možda njihova prednost?

– Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da kao reditelj volim da radim sa maloletnim glavnim junakom, jer me kreativno uzbuđuje proces rada gde se ne može ništa unapred isplanirati, i gde ništa, ali baš ništa, nije unared dogovoreno. To prosto u umetničkom postupku otvara univerzum neočekivane lepote i ljudskosti.

Autorska ekipa „Bauka“

Uz naturščika Jakšu Prpića u glumačkoj ekipi su i Vojin Ćetković, Sara Klimoska, Branka Šelić.., a u epizodnoj ulozi oca pojavljuje se Miloš Biković. Direktor fotografije “Bauka” je Vladislav Opeljants, koji se proslavio saradnjom sa Nikitom Mihalkovim i Kirilom Serebrenikovim, scenografiju potpisuje Vladislav Lašić, kostime Katarina Ciglić, a direktor filma je Mladen Petrović.