Goran Skrobonja: Bili smo deo sveta, ali to nismo umeli da iskoristimo

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Nismo postali deo sveta zbog našeg samoljublja, nesposobnosti da (iako vidimo) ne prihvatamo ono što je dobro, ne prihvatamo istinski kvalitetne ljude, umislili smo da smo najpametniji kada druge blatimo, nakaradno smo vaspitavani da osrednjost nešto vredi. Sada se samo srozavamo dok bagra od muzičara uživa. Srbi nemaju ljude vizionare, samo.prave mitove. Nisu u stanju da sagledaju istinu i prihvate poraz, jer neprekidno i iznova doživljavaju poraze.

2. Prepoznao sam se u tekstu, kroz pitanja, odgovore, najpre kao dečak, zatim mladić, pomalo sportista, muzičar, student. Sličnih sam godina s Goranom, te živeo isto vreme. I šta imam da kažem ? Poklopilo se mnogo toga u toj i takvoj Jugoslaviji sa svetom od šezdesetih, preko sedamdesetih do osamdesetih, sazrevalo i dogodio se veliki prasak ne samo u muzici, već književnosti, slikarstvu, filmu, sportu, ali i privredi, njoj, pre svega. I gotovo sve iz te poslednje decenije, danas je reper, merilo vrednosti, osim politike i političara koji su došli niotkud, nametnuli glavne teme i iz ljudi izvukli ono najgore, te takve posledice živimo i danas. Devedesete su tačka razdvajanja nas i sveta, a napunio sam bio, tek trideset. Drugi su postali ono što smo bili mi, a mi, oni. Od najveštijih postali smo najneveštiji trgovci vrlo kurentnom robom, opipljivom iluzijom.

3. Knjiga je jednom recju fantasticna. Mnogi dogadjaji su u potpunosti preslikani nekim mojim iskustvima tog vremeva kada sam imao 16-17 godina. Pomislio sam, u pojeginim momentima, da je knjiga istinita koliko je verno docarana. Bila su to, sve u svemu, ipak, lepa vremena.

4. Ništa lakše za pismenog da opisuje prijatne događaje. No, retki su oni koji umeju filozofski da nam kažu šta se to s nama desilo. Ja ću reći samo jedno, a to je da su mladi Srbi, naravno u nekim gradovima, tek u osmoj deceniji dosegli nivo kulture koji su posedovali Slovenci i Hrvati. No, oni koji su odlučivali o opstanku države su bili godište njihovih roditelja. A ti su i dalje bili ubeđeni i nakurčeni da je SFRJ pre svega srpska država, a da se niko drugi za to ne može pitati niti odlučivati. Uostalom sećam se prenarežnog slovenačkog akademika Kermanuera, kada ga je „otac“ svih Srba, Ćosić, po metalitetu pravi geđa, baš tih godina upitao: „Kada ćete vi Slovenci da govorite samo srpskohrvatski?“, a mislio je samo na srpski jezik. A šta je tek taj podučavao srpske političare kako da zauvek smire „Šiptare“. Nije imao mentalni kapacitet ni on ni većina njegove generacije, niti mlađe od njih, da neće to baš tako biti. Meni sa Kosova koji sam živeo, a i danas imam najbolje prijatelje Albance, bilo je jasno kao dan, da su „vesele“ osamdesete bile najava dolaska godine plakanja.