Goran Stojčetović: Savremena umetnost ne može da se zamisli izvan uticaja nadrealizma

Goran Stojčetović i Selman Trtovc će tom prilikom izvesti i akciju zajedničkog crtanja.

“U godini kada se obeležava sto godina od osnivanja nadrealizma, ova izložba se istovremeno kritički odnosno istraživački, osvrće ka automatizmu kao mehanizmu proizvodnje crteža, koji nastaje kao rezultat funkcionisanja nesvesnog, i pružajući podršku tom mehanizmu jer se umetnost konstantno kreće u sferi nesvesnog najpre kao jedinog izvora nepredvidljivog”, stoji u najavi izložbe.

Ovom prilikom umetnik Goran Stojčetović govori o njegovom pristupu automatskom crtežu, odnosu prema nesvesnom u radu, nadrealističkom nasleđu.

Na otvaranju izložbe ćete, zajedno sa Selmanom Trtovcem, izvesti i zajedničko crtanje. Kako ste doživeli ovu ideju i da li ste je možda, u nekom sličnom formatu, primenjivali ranije? Koliko ste ranije bili u kontaktu sa Selmanom i njegovim radom?

Selmana i njegov rad poznajem, ali ne u meri koliko bih voleo. Ovo će biti lepa prilika da se upoznamo i razmenimo iskustva kroz crtež. Iako smo dosta različiti, verujem da će biti jako zanimljivo.

Ideja o zajedničkom crtanju mi je sasvim prirodna jer je zajedničko crtanje deo moje stalne umetničke prakse i istraživanja. Spomenuću jedan sličan primer iz 2019. godine, kada sam na otvaranju izložbe „Norma i normala / Goran Stojčetović i Art brut studio VMA“ u Galeriji Vojnomedicinske akademije, organizovao i vodio zajedničko crtanje na velikom papiru. Crtanje je započelo tako što sam načelnika bolnice zamolio da na papiru prvi napiše rečenicu „Ja nisam normalan“. Zatim su istu tu rečenicu pisali psihijatri, psiholozi i pacijenti Dnevne bolnice Klinike za psihijatriju, studenti medicine i gosti izložbe. Od silnih prepleta linija iste rečenice dobili smo veliki apstraktan crtež jake unutrašnje dinamike na kome je radilo preko četrdesetoro ljudi. Takođe, utisci i komentari učesnika su uvek originalni i od velike važnosti.

Šta za vas predstavlja pojam “automatski crtež”, odnosno njegova ideja? Kako ga vidite u kontekstu art brut umetnosti?

Verujem da je automatski crtež u zapadnoj kulturi proizašao iz pojma automatizam koji je 1802. godine upotrebio francuski filozof Men de Biran, objašnjavajući psihički proces u čoveku koji se odvija izvan kontrole njegove svesti. Pojavom nadrealizma i dadaizma, automatizam dobija umetnički izraz i značenje, kao i čitav sistem umetničkih tehnika kojima se dolazi do takvog izraza.

Za mene je automatski crtež jedina, a opet beskrajna osnova za stvaranje, ali i za shvatanje samog crteža. Crtež koji ima namenu ili nameru nema kapaciteta da se razvije u umetničko jer je samo njegovo rađanje uslovljeno idejom o funkcionalnosti njegovog postojanja. To je ujedno i glavna karakteristika akademskog crteža i ja mislim da je pogrešna jer nam crtež zapravo pomaže da dobijemo ideju o smislu i funkcionalnosti sopstvenog postojanja.

U art brutu je automatizam više vezan za psihički profil autora. Nisam naišao do sada na nekog art brutistu koji kombinuje automatizam sa drugačijim tehnikama. Autistični umetnici se uglavnom izražavaju automatskim crtežom i to veoma posvećeno, svako na svoj način. Crtež ovih autora nikako ne spada u eksperimentalan crtež i ne sme da služi kao primer crteža nastalog van kontrole svesti. Ne. Crteži autističnih autora su već kao takvi umetnička dela i misterija.

Sećam se jednog događaja iz 2003. godine, kada sam kratko volontirao u jednoj beogradskoj organizaciji koja radi sa omladinom ometenom u razvoju. Jedan momak je stalno i neusiljeno povlačio kružne linije na papiru i neprestano gledao u njih. Posmatrao sam ga nekoliko minuta sve dok tu sesiju nije prekinuo psiholog koji mu je u sekundi izmakao papir a momak je i dalje vukao iste linije po površini stola. I dan-danas razmišljam o tome.

Kako pristupate automatskom crtežu iz lične vizure? Da li takav crtež za vas u potpunosti dolazi iz nesvesnog, ili ipak i sa nekim pripadajućim idejama, konceptima, preliminarnim vizijama?

Veoma mi je teško da jednostavno odgovorim. Ja svoju praksu i tehniku razvijam umnogome oslanjajući se na automatsko i eksperimentalno crtanje, gde je suština uvek bila u samom procesu oslobađanja potisnutih unutrašnjih ekspresija. Međutim, u poslednjih par godina, automatske i spontane ekspresije uglavnom vidim i osećam kao neartikulisani sistem vizuelne komunikacije između stvaraoca i ideje postojanja duboko skrivene celine iza tog sistema.

Kao i u snu i vizijama, na nas deluju samo delovi nesvesnog koji imaju formalnu vrednost. Posebnim tehnikama koje sam osmislio kroz pojam dubinske umetnosti, ulazim u njihovu srž i elementarnost i time pokrećem niz kontinuiranih promena svakog dela crteža. Na taj način maksimalno crpim svaki vid materije nanete na podlogu, koji istovremeno putem slobodnih asocijacija transformišem u značenja i smernice za dalji rad. Sva ta druga značenja se ne mogu odrediti opštim pravilom jer na svakom crtežu radim na osnovu osećanja „njegovog unutrašnjeg života“. Zato sam osnovao Centar za dubinsku umetnost kao specifičnu društvenu platformu preko koje ću se baviti istraživanjem koncepta dubinske umetnosti kao umetnosti unutrašnjeg bića ljudske jedinke.

Crtež koristite i kao način terapije. Možete li nam reći malo više o ovom segmentu rada, koji primenjujete na odeljenju za psihijatriju na VMA?

„Art brut studio VMA“ sam osnovao 2015. godine, u Dnevnoj bolnici Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Upravo se tu i stvorila ideja o dubinskoj umetnosti jer sam imao priliku da crtam sa preko 500 pacijenata, stručnim osobljem bolnice, kao i sa gostima koji su dolazili na radionice. Za svaku radionicu sam se trudio da osmislim drugačiji pristup crtežu, uzimajući u obzir osobenost grupe i karakteristične pojedince. Naravno, pre svake radionice bih se prvo konsultovao sa Tatjanom Stojanović, kliničkim psihologom ove bolnice, sa kojom zajedno radim u studiju.

Nema nikakvih sumnji da je primena crteža i umetnosti uopšte u lečenju psihijatrijskih pacijenata izuzetno bitna i delotvorna. Ako se pravilno vode kroz crtanje onda ljudi crtanjem mogu neverovatno mnogo da postignu, jer će moći konstruktivno da vide svoje inhibitorske mehanizme koji ih drže kao taoce u sopstvenoj psihi, a koje onda oni mogu i da rasformiraju i transformišu u nadahnjujuće energije koje će im dalje pomagati u stvaranju slobodnijeg i mirnijeg unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Preko sopstvenog primera mogu reći da sam se ovakvim umetničkim pristupom oslobodio ne samo zavisnosti od alkohola već i od anksiolitika i nikotina.

Izložba nastaje povodom sto godina nadrealizma – kako se odnosite prema samom nadrealizmu, bilo kao stvaralac, odnosno ljubitelj umetnosti?

Nadrealizam je najjače uticao na mene. Mislim da savremena umetnost ne može da se zamisli izvan uticaja nadrealizma. Ogromna raznovrsnost i inovativnost koju je iznedrio u raznim oblicima izražavanja i tehničkim pristupima stvaralaštvu je od neopisivog značaja. Zanimljiva je okolnost što se nadrealizam u Srbiji stvarao uporedo sa francuskim gde je i nastao. Upravo je u toku velika izložba „Aktivitet: 100 godina nadrealizma“ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Na njoj izlažem jedan interaktivni crtež od 10 metara gde na jednoj njegovoj polovini posetioci mogu da crtaju, žvrljaju ili pišu šta god hoće. Na izložbi se mogu videti originalni radovi domaćih nadrealista koji su na mene ostavili jak utisak.