Goran Šušljik o ulozi Tit Andronika: Stalno se obnavljaju resursi mržnje

Teško je da ćemo je i mi menjati našim pozorišnim gestom, ali na nama je, u krajnjoj liniji, ako ne možemo ništa drugo, onda bar da urlamo o tom porazu čoveka – kaže za Danas glumac Goran Šušljik povodom premijere Šekspirove tragedije „Tit Andronik“ u režiji Andraša Urbana.

Prvaka ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koga pamtimo i po ulogama Šekspirovog Horacija u „Hamletu“, Basania u „Mletačkom trgovcu“…, gledaćemo u ponedeljak i utorak na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ u naslovnoj ulozi – kao Tit Andronika, rimskog vojskovođu koji svoj put do pravde, zbog nepravde koja mu je učinjena, nalazi u osveti, mržnji, brutalnim ubistvima…

Svoju najkrvaviju dramu sa eksplicitnim opisima scena nasilja Šekspir je, kako se smatra, napisao između 1588. i 1593. godine, a radnja se odvija tokom poslednjih godina Rimskog carstva i prati sukob Tit Andronika i gotske kraljice Tamore.

U svom rediteljskom čitanju Andraš Urban ove teme provlači kroz kontekst sadašnjeg trenutka.

Šta je za vas Tit Andronik, čime vas uzbuđuje i uznemirava lik vojskovođe koji se herojski borio za svoju državu, a tražeći pravdu završio kao zločinac i beskućnik?

– Kad sam u pozorištu, najviše me uzbuđuje ono što jeste istinito i snažno pozorište, a ova predstava će definitivno biti takav teatar. Nema mnogo toga da se govori i objašnjava, što jeste dobar znak, i mislim da će imati šta da se oseti i čuje. Jer, Šekspir je ispod svega ovoga što je vanvremeno i što je uzbudljivo i samo po sebi, a naročito taj susret sa onim savremenim u nama. Mislim da ta savremenost, to osećanje vremena i prostora čini ovu predstavu snažnom, istinitom, bolnom i tragičnom, kakav i jeste „Tit Andronik“ kod Šekspira, ali ona ima i jednu još bolniju crtu, jer je to ovaj naš trenutak u kojem smo svi mi. I čini mi se da mržnja, osveta i zločini nisu pitanja samo naše generacije nego da je to kontunuirana sudbina čovečanstva. Ali, to ne znači da ne možemo da kriknemo uprkos svemu tome. Ova predstava i jeste još jedan krik o onome što se vekovima dešavalo čoveku i ljudskom rodu.

Kako da razumemo taj kontinuitet tragedije koja je poraz za čoveka i civilizaciju?

– Točak nasilja, koji ne samo da uništava civilizaciju nego joj je očigledno i potreban, kroz istoriju se neprestano obnavlja. Mržnja i zločini se opravdavaju, jer uvek imaju istorijski, društveni i politički kontekst i funkciju. I naravno da su ta surovost i nasilje porazni za čoveka, ali su očigledno i ugrađeni u njegovu bit. Dakle, tu vekovnu matricu civilzacije treba suštinski menjati, a to nikako nije lako, ne mislim čak ni globalno. Teško je da ćemo je i mi menjati našim pozorišnim gestom, ali na nama je, u krajnjoj liniji, ako ne možemo ništa drugo, a onda bar da urlamo o tom porazu čoveka. Jer, pozorište jeste put spoznaje čoveka i nas samih, i u takvo pozorište verujem.

Koliko se Šekspirov „Tit Andronik“ danas posebno tiče nas i ovog našeg prostora, koji je više od tri decenije otrovan mržnjom kojoj se ne vidi kraj?

– Mislim da tu mržnju neprestano obnavljaju ovdašnji političari, i drže jedno kontinuirano stanje tenzije, što je zloupotreba onoga što jeste i može da bude i emocija, i neka istorija. Ne mislim pri tom na neku društvenu i nacionalnu istoriju nego na istoriju čoveka, u kojoj se često, gotovo redovno i svakodnevno, zloupotrebljava prošlost i obnavljaju se ti resursi mržnje. Pri tom, čini mi se, ne pokušava se ništa nasuprot tome, i za tu manipulaciju pozicija žrtve se ne samo koristi nego se i zloupotrebljava, ili se u onom ciničnom smislu dželat predstavlja kao žrtva. I sve to što prepoznajemo u našem životu, očigledno je pripadalo i Šekspirovom vremenu ili njegovom pogledu na onom što je čovek, tako da, nažalost, i ta mržnja pripada čoveku i ljudskom rodu. Naravno, u svemu tome čovek mora da nađe pre svega potrebu, i neki svoj put da se protiv tog osećanja bori, ili da makar u jednom trenutku bude svestan mržnje u sebi. Ako je to dovoljno, a možda i jeste prvi korak za neko lično, dubinsko samoosvešćenje, onda čovek još ima nadu da se odupre i da postane bolje biće.

Andraš Urban: Sukob sa sistemom

Posle brojnih predstava koje je ostvario i na scenama u regionu, Andraš Urban, jedan od najbeskompromisnijih i najangažovanijih reditelja, odlučio je da njegova prva režija u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bude „Tit Andronik“.

Na pitanje Danasa šta njega uzbuđuje u ovoj Šekspirovoj tragediji, Urban kaže:

– Kad imate komad koji se tako izrazito bavi nasiljem, naravno da u procesu rada nailazite i na to čime želite najviše da se bavite. Meni je možda najbitnija i najbolnija cela ta priča o moralu, o etičnosti određenih momenata, granica toga. Koja vrsta etike, morala postoji koji pripada tom kulturološkom delu, i koji je funkcionalizovana verzija toga. I tu imamo sukob pojedinca, države, sistema – čoveka, ratnog heroja koji nije želeo da bude vlast, koji je žrtvovao ceo život revoluciji, uvođenju nekih principa pravde, i na kraju postao gubitnik. Jer ti principi u celosti postaju lažni, postaju fasada, kao što danas vidimo, fasada iza koje se nalazi zakon jačeg. Ne veruješ državi, ne veruješ zajednici, ne veruješ drugoj osobi, jer su te svi već jednom izdali – navodi Urban.

– Mi živimo to doba stvarnosti, gde određena vlast poseduje istinu, ona govori šta je ta istina, kako treba da se odnosimo, i kako da budemo dobri. To su neka razmišljanja s kojima sam se ja susretao u toku procesa rada na „Tit Androniku“. Nerado koristim reč spektakl u pozorištu, ali kako prolaze određeni momenti u ovoj drami, od donošenja odluka glavnih junaka do svih tih brutalnih ubistava, u ovoj predstavi postoje neke atrakcije koje i u vizuelnom smislu govore o onome čime sam se bavio – kaže Andraš Urban, koji za „Tit Andronika“ potpisuje i scenografiju.

Autorska ekipa predstave

Pored Gorana Šušljika u naslovnoj ulozi, u glumačkoj ekipi „Tit Andronika“ je veliki ansambl JDP – Anđelika Simić (Tamora), Jovana Belovioć (Lavinija), Veljko Stevanović (Aron), Joakim Tasić (Saturnin), Lazar Đukić (Marko Andronik), Luka Sević (Lucije), Dragan Sekulić (Basijasn, Dadilja), Petar Petrović (Demetroje), Luka Antonijević (Hiron), Mladen Lero (Martije, Mutije, Klovn), Milan Bobić (Kvint).

Kao Muzičarka pojavljuje se kompozitorka Irena Popović, koja je komponovala muziku za predstavu.

„Tit Andronik“ je urađen po prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića, a u autorskoj ekipi su i dramaturškinja Vedrana Božinović, kostimografkinja Lina Leković, dok je za scenski govor zadužena Ljiljana Mrkić Popović.