Goran Šušljik povodom smrti Jagoša Markovića: „Bio je mudar zaigran dečak“

Kako je s njim radio, kako su se družili, kako mu je Jagoš „izrežirao susret s Bogom“.

“Vraćali smo se od Teatra T, tada se tako privremeno zvala scena Pozorišta na Terazijama, nakon probe ‘Lukrecije’.

Sećam se, hoda pored tramvajskih šina. Jagoša i mene. Bio je maj i lep dan. Radili smo već nekoliko predstava pre toga.

I pili smo.

I malo spavali, pušili, ali mnogo se davali.

On uvek više.

Najviše.

Nerviralo ga je kod mene to što, nakon proba ili kad god bi se privatno sretali, ja iskazujem nekakvu distanciranost na nalete njegove strasne želje da objasni svet, sebe, pozorište, ljude, pojave, i moja tišina na sav entuzijazam koji preduzima prema onome što radimo ili moje glume.

Voleo je i da se hvalimo! Da bi bili srećni. I da bi se tešili.

Smeh, stalan.

Mnogo suza.

S puno teatralnog pijeteta a ujedno i posprdno, pučki, zvao me je Mišel Fajfer.

Nerviralo je mene kod njega što pritiska do kraja, sad, odmah, cedi sve iz sebe i drugih, da se dosegne do njegove poezije, njegovog tempa, ritma, muzike, teatra sa viškom života, što to radi svaki tren, danju, noću, naročito zorom, što pršti uvek, što traži sve, da bi mogao da daje sve, i još malo više, nerviralo me je ali je bilo neodoljivo i za mene presudno.

Tog maja, pored tramvajskih šina, jer sam samo tako mogao da preživim taj put do kuće, krenuo sam da šepam, ukljastio ruku, transformisao glas do poderotine, izvijao šiju, zakolutao očima i porodio Skapina.

Gurnuo me je u to. U suštinu.

Režirao me je uz tramvajske šine i bacio me u visinu koju nisam bez njega mogao da dodirnem.

Igrali smo pozorište, tramvaji su prolazili. Tražio je i dobio je mnogo a davao je sve.

Magičan dečak. Bio je mudar zaigrani dečak.

Bio mi je i kum.

Tako je hteo. Izrežirao mi je i susret sa Bogom. Duhovito a uzvišeno. Čin mog krštenja je jedna od najboljih predstava u kojoj sam učestvovao.

Da objasnim ko je i šta je bio Jagoš, ne treba. Ko je gledao, zna. Ko je igrao, zna. Blago je bio! Zauvek zaigran dečak. Divno je što je bio sa nama!

Zbogom, Jagoše!”

Jagoš Marković, stalni reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu i jedan od najistaknutijih srpskih pozorišnih reditelja, kao i čitavog regiona bio je autentičan i darovit stvaralac, koji nije podilazio diktatima trendova i koji je svojim jedinstvenim rukopisom stvarao pozorišna čuda nabijena energijom, maštom, duhovitošću i višim poetskim istinama.

Rođen je 1966. godine u Podgorici.

Režiju je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1987- godine, u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića.

U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni član postao 2008 godine, režirao je najznačajnije naslove svetske i domaće klasike – „Učene žene“, „Hasanaginicu“, „Gospođu ministarku“, „Pokondirenu tikvu“, „Dr“, „Antigonu“, „Ožalošćenu porodicu“, „Magbeta“, „Urnebesnu tragediju“, kao i opere „Pepeljuga“ i „Figarova ženidba“.

Po pravilu, njegove predstave su dugovečne, hvaljene, izvode se uvek pred prepunom salom i proslavljaju nacionalni teatar na međunarodnim gostovanjima.

Dobitnik je više od pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada , Nagrada „Mića Popović“, Nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“…

Datum, vreme i mesto sahrane Jagoša Markovića biće naknadno saopšteni.