In memoriam Goranka Matić: Odlazak umetnice koja je poput šamanke iznosila na videlo dobro u ljudima

Rođena je 1949. godine u Mariboru, Slovenija. Završila je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Fotografijom se bavi od 1980. godine i objavljivala je u časopisima „Džuboks“ i „Start“.

Bila je urednica fotografije u nedeljniku „Vreme“ i dnevnom listu „Politika“, a od 2010. godine radi na Radio televiziji Srbije u art direkciji.

Osam godina je predavala fotožurnalizam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Članica je ULUPUDS-a od 1986, izlagala je u zemlji i inostranstvu i dobitnica je nagrada „Oktobarski salon“ 1989, „Osvajanje slobode“ 2002. i „Politikine nagrade“ 2004. godine.

Objavila je knjige „Dani bola i ponosa“ i „Deset godina protiv“.

Emisija „Da sam ja neko“ emitovana na TV Nova prošle godine u maju počela je time da je Goranka rešila čvrsto da okači fotoaparat o klin posle pola veka rada, kao i da ipak nije mogla da odbije Bajagu, koji je prošle godine održao veliki koncert povodom četiri decenije trajanja.

A fotografkinja je postala slučajno sa Novim talasom, SKC-om i od tada pa do trenutka kada je otišla u penziju zabeležila je sve naše dane, zato su je često u medijima nazivali i „dušom vremena“, autorkom koja je stvorila možda najikoničnije slike ove nacije.

„Slikala sam sve živo. Samo nisam amebe slikala“, rekla je u intervjuu za Danas povodom retrospektive „Iskustvo u gužvi“ .

Sa kolegama se, rekla je tada, uvek dobro slagala.

„Bila sam komunikativna i niko me nije doživljavao kao neku izrazito drugačiju vrstu fotografa. Niko to nije doživljavao kao problem – kao ‘žena, pa fotograf’. Stvarno su sve kolege bile fer i kad god bi nešto zatrebalo pomagali su mi. A puno mi je trebalo“, ispričala je kroz smeh Goranka Matić.

Sa njenih „slika“ sećamo se danas mladog Vlade Divljana i ostalih Idola, sa njih nam se osmehuju i svi članovi Ekatarine Velike, koji su se zauvek preselili u večnost, sa njih nas drsko posmatraju momci iz Električnog orgazma za koje je Goranka svojevremeno izjavila da je volela da ih, kao i ostale svoje „modele“, fotografiše jer su joj, baš takvi kakvi su bili, bili izuzetno lepi.

I da nije napravila antologijske dokumente 9. marta, studentskih i antiratnih protesta devedesetih, političara i kolega novinara i istoričara umetnosti, već samo velikana domaće kinematografije bilo bi dovoljno za jednu svetsku karijeru.

Ko je još od ovdašnjih fotografa napravio snimke po kojima prepoznajemo i sećamo se Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Želimira Žilnika, Joce Jovanovića, Miše Radivojevića, obojice Gorana – i Paskaljevića i Markovića, slike samozatajnog, skromnog a za ovdašnji film izuzetno značajnog čoveka – Branka Vučićevića…

O tome kako izgleda fotografisati važne ljude kazala je:

„Ja nikad nisam imala osećaj ni autoriteta, ni idolopoklonstva niti neke grozne mržnje prema nekome koga treba da slikam. To nisam bila. Bila sam lekarka (smeh). Pomažem, odnosno, radim na slučaju (smeh). Šalim se, naravno, ali hoću da kažem da osoba koja se slika najčešće ne voli da se slika, pogotovo ako nije iz nekog estradno-javnog kruga. Zato kada slikate nekoga morate brzo da se upoznate sa tom osobom, da ona oseti poverenje prema vama, da joj budete zabavni da bi se opustila i pri tome da uspete da je slikate tako da izgleda prirodno, zanimljivo i tako dalje. I trudila sam se da svakog dobro uslikam. Majke mi. Jedino što uvek imate malu tremu, ali onu unutrašnju, kad želite da nešto ispadne lepo i dobro. U tom procesu vi se u stvari trudite da kao šaman uradite nešto dobro i u tome zaboravite na to da li je ispred vas strašno bitna osoba, mnogo starija ili dete. Sećam se kad sam u Dubrovniku slikala Stefana Milenkovića kao klinca. Čudo od deteta, violina itd. Usred slikanja mali Milenković me pita: ‘A koliko para dobijate za to?’ (smeh). A klinac, drugi razred osnovne škole. Nikad me niko tako nije pitao. A on, u toku slikanja, strogo se raspituje o finansijama i o tome da li se to isplati raditi (smeh).“

Od Goranke Matić oprostile su se na društvenim mrežama  mnoge poznate ličnosti iz sveta kulture i umetnosti, kao  i Muzej savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) koji je organizovao njenu veliku retrospektivnu izložbu „Iskustvo u gužvi“ 2021. godine .

Kustoskinja izložbe je bila istoričarka umetnosti Una Popović.

MSUB je na svom Fejsbuku profilu naveo da je Goranka Matić preminula od posledica  kratke i teške bolesti , da je ova institucija imenuje kao neprikosnovenu hroničarku vremena jednog naroda, grada, kulture.

MSUB je podsetio da je Goranka Matić bila prisutna na umetničkoj i fotografskoj sceni više od 40 godina.

„Od samih početaka, osamdesetih godina prošlog veka, njen rad paralelno se odvijao u domenima novinske, reportažne i umetničke fotografije.

Do njenog profesionalnog angažmana kao fotografa došlo je spontano, a sve je pratila i velika doza lične znatiželje i hrabrosti, pa i sklonost ka određenoj vrsti aktivizma, želja da se pri važnim kulturnim i društvenim dešavanjima deluje ne samo kao fotograf na zadatku i posmatrač već kao aktivni učesnik.

Fotografisanje unutar gužve aktuelnog trenutka, bilo da se radi o rok koncertima osamdesetih ili političkim protestima devedesetih, osposobilo je Matićevu da na autentičan način prenese dramatiku događaja i psihologiju pojedinca, ali i da istovremeno poetiku prilagodi tada savremenim kretanjima u fotografiji i umetnosti.

Tokom svoje bogate karijere, za potrebe raznovrsnih reportaža i kampanja, Goranka Matić je imala priliku da fotografiše protagoniste savremene umetničke i kulturne scene – umetnike, pisce, glumce, reditelje – kao i brojne političare.

Muzej savremene umetnosti u Beogradu organizovao je veliku retrospektivu Goranke Matić – „Iskustvo u gužvi“ (najobuhvatniju interpretaciju njene prakse, kako one intimne, umetničke tako i one javne / društvene, informativne. Izložba je imala veliki uspeh i gostovala u brojnim muzejima i gradovima: Banjaluci, Zagrebu, Cetinju, Novom Sadu, Zrenjaninu.

Tokom osamdesetih godina, najznačajniji je njen rad u oblasti rok fotografije, naročito u okviru neformalnog pokreta nazvanog novi talas.

Tada nastaju neki od kultnih omota ploča vodećih muzičara tog perioda (*Idoli, U škripcu, Bajaga i instruktori, Đorđe Balašević* i dr.).

Pored toga, njen fotografski opus sadrži i portrete umetnika, pisaca, reditelja, glumaca (ljudi sa umetničke i kulturne scene), ali i političara, snimljenih za izborne i razne druge vrste kampanja.

Autorka je brojnih fotografija sa društveno-političkim temama nastalih tokom turbulentnih devedesetih.

Predavala je na Fakultetu političkih nauka i Fakultetu za medije i komunikaciju u Beogradu (foto-žurnalizam i dokumentarna fotografija).

Dobitnica je brojnih nagrada kao i priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi.

Iskreno će nam nedostajati njena odvažnost, iskrenost, humor, hrabrost i autentičnost“, stoji u objavi MSUB na Fejsbuku.