Goranka Matić: Moja poetika je iskustvo u gužvi

U Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) u jeku su pripreme za njenu retrospektivu, koja će biti postavljena na tri sprata, podeljena u pet celina, a otvaranje je zakazano za 24. mart. U ovom prostoru Goranki je nedavno uručena i Nagrada Fondacije „Tanja Petrović“ za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. U kolekciji Muzeja na Ušću je i serijal fotografija „Dani bola i ponosa“. Glavni akter ovog albuma je upravo fotografija – Titov portret s crnim florom smešten u beogradske izloge među jabukama, polutkama mesa, kantama masti i sličnim apsurdnim aranžmanima. To su bile prve fotografije kojima je i sama Goranka bila zadovoljna, kada je sticajem niza slučajnosti odlučila da se umesto istoriji umetnosti posveti ovoj umetničkoj disciplini. Kuriozitet je da je njena prva fotografija objavljena u novinama Džuboks 1980. godine snimak njene prijateljice, istoričarke umetnosti Jasne Tijardović i njene ćerke, tada male devojčice Une Popović, koja je sada kustoskinja Gorankine izložbe u Muzeju.

* Vaša retrospektiva u MSUB se zove „Iskustvo u gužvi“, kako je došlo do izbora ovog naziva i da li on opisuje vaš opus?

– Kustoskinja moje izložbe Una je čitajući moje intervjue zabeležila taj citat. Licitiralo se sa nekoliko naslova, a ovaj se i meni i njoj najviše dopao. U suštini to i jeste moja poetika – iskustvo u gužvi. Ja sam neškolovana fotografkinja. Sada postoje te škole fotografije, a u moje vreme ih nije bilo. Bila je katedra za kameru i kao podpredmet fotografija. Ali tada, kad sam upisivala fakultet, ja nisam bila ni zainteresovana za fotografiju. Odlučila sam se za nju kao matora i s obzirom na to da nisam imala posao. Tako da sam ja sve u hodu ili gužvi savladavala – od slikanja, preko tehnike do snalaženja u raznim situacijama.

* Koliko se žena bavilo fotografijom u vreme kada ste vi počeli da radite?

– Postojala je, davno pre Drugog svetskog rata, jedna gospođa, a onda su se polako, u isto vreme, pojavile Vukica Mikača, Zorica Bajin Đukanović… Ali su se one više bavile studijskom fotografijom, a ja sam kombinovala tehnike. Slikala sam sve živo. Samo nisam amebe slikala.

* Kako su na vas gledale vaše kolege fotografi, a kako ste se vi snalazili u tom muškom okruženju?

– Sasvim normalno, pošto sam već imala 30 godina. Znači, nisam bila balavica, a bila sam komunikativna i niko me nije sad doživljavao kao neku izrazito drugačiju vrstu fotografa. Niko to nije doživljavao kao problem – kao „žena, pa fotograf“. Stvarno su sve kolege bile fer i kad god bi nešto zatrebalo pomagali su mi. A puno mi je trebalo. (smeh)

* Da, vi nekako ne propuštate priliku da ne napomenete da niste bili tehnički potkovani, ali ste nedavno imali zanimljivu opservaciju da je fotografija „u glavi“. Šta to znači?

– Uvek koristim paralelu da smo svi pismeni, ali je poneko pisac. Sada, u vremenu digitalne fotografije svi možemo da fotografišemo, a neko je fotograf ili fotografkinja. Tako da sve zavisi od toga kako razmišljate i, naravno, zbog čega slikate. Ali kroz fotografiju se vidi vaš sistem gledanja na svet. Morate biti za razne stvari obrazovani. Drugo je kad su ratovi. Recimo, sportski fotografi vole, poznaju sport i znaju kad je trenutak kada će slikati. Tako je kad slikate portret neke osobe. Morate da znate ko je ta osoba, čime se bavi, šta znači u društvu i tako dalje. Kao i novinari, tako i fotografi moraju da budu pripremljeni za slikanje…

* Vama je, kako ste rekli, dosta fotografisanja, ali ste kazali da vam je bilo žao što niste zabeležili poniženje koje ste doživeli kada ste čekali u redu pred samoposlugom u četiri ujutru na početku pandemije korona virusa. Šta vam je od tih neslikanih prizora ostalo u svesti?

– Ostao je praktično pred zoru mrak… Hladnjikavost… Stariji ljudi – među njima i ja kao starija osoba, čekamo u dugim redovima, a onda nas redar pušta kad dođe vreme da uđe jedan broj ljudi jer je izašao drugi broj ljudi. Naravno, maske. I rukavice, koje su tad bile „u modi“. To je kao da idete da prosite nešto, a na kraju vam i naplate na kasi…

* Retrospektiva se poklopila s nekoliko važnih datuma i jubileja – 40 godina novog talasa, 30 godina od 9. marta, 18 godina od atentata na premijera Zorana Đinđića, 22 godine od bombardovanja. Kako se vi sećate ovih prelomnih trenutaka iz naše prošlosti?

– Kad je reč o novom talasu i 9. martu, to su trenuci kada polunesvesno slikaš. Svi slikaju pa slikam i ja. Deveti mart je dan prvih velikih demonstracija koje sam doživela i srećom bila sam tad u kondiciji pa sam mogla da skakućem. E sad, svi se, kao kod Kenedija, tako i kod Đinđića kad je bio ubijen, sećamo gde smo bili, šta smo radili i kako smo primili tu informaciju. Ja sam tad predavala na Fakultetu političkih nauka i spremala sam se za čas kod kuće. I, zove me Žarković i kaže: „Ne idemo u školu, dolazi u redakciju, ubijen je Đinđić…“ Kad je reč o bombardovanju, nisam uopšte bila svesna da će se dogoditi. Roksanda Ninčić i ja smo tada bile u Crnoj Gori, a Ljilja Smajlović nas zove i viče: „‘Ajde, vraćajte se, sutra počinje bombardovanje!“ Nismo verovale. Znale smo da se nešto kuva ali da će baš da počne bombardovanje… To nam je  zvučalo bez veze. Dođemo mi poslednjim avionom iz Crne Gore i tu, u avionu, primetimo da ljudi pričaju. Tačno se oseća ta napeta atmosfera. Sutradan kad smo se po podne vraćale iz redakcije počinju prve bombe… A mi na mostu. Brankovom… Isto kao ovaj red u četiri sata ujutru. Tako i ovo. Ceo svet te bombarduje zbog politike, zbog svojih interesa, zbog opšte gužve, a u suštini nikad do kraja nećeš saznati zašto se to desilo.

* Fotografisali ste, zaista, najrazličitije ljude, rokere, političare, pisce, kao i takozvani običan svet. Postoji li razlika u pristupu, u odnosu na to ko je ispred vašeg objektiva?

– Ja nikad nisam imala osećaj ni autoriteta, ni idolopoklonstva niti neke grozne mržnje prema nekome koga treba da slikam. To nisam bila. Bila sam lekarka (smeh). Pomažem, odnosno, radim na slučaju (smeh). Šalim se, naravno, ali hoću da kažem da osoba koja se slika najčešće ne voli da se slika, pogotovo ako nije iz nekog estradno-javnog kruga. Zato kada slikate nekoga morate brzo da se upoznate sa tom osobom, da ona oseti poverenje prema vama, da joj budete zabavni da bi se opustila i pri tome da uspete da je slikate tako da izgleda prirodno, zanimljivo i tako dalje. I trudila sam se da svakog dobro uslikam. Majke mi. Jedino što uvek imate malu tremu, ali onu unutrašnju, kad želite da nešto ispadne lepo i dobro. U tom procesu vi se u stvari trudite da kao šaman uradite nešto dobro i u tome zaboravite na to da li je ispred vas strašno bitna osoba, mnogo starija ili dete. Sećam se kad sam u Dubrovniku slikala Stefana Milenkovića kao klinca. Čudo od deteta, violina itd. Usred slikanja mali Milenković me pita: „A koliko para dobijate za to?“ (smeh). A klinac, drugi razred osnovne škole. Nikad me niko tako nije pitao. A on, u toku slikanja, strogo se raspituje o finansijama i o tome da li se to isplati raditi (smeh).

* Važan deo vaše karijere je da ste bili urednica fotografije u nedeljniku Vreme i u Politici. Kakva iskustva nosite iz tog procesa obezbeđivanja, odabira i plasiranja fotografija?

– U početku je bilo lakše, dok sam radila u nedeljniku, a u Politici je sasvim drugi ritam. Kad sam došla da radim u Vreme, vreme je bilo drugačije. Bilo je to vreme opšteg poleta pa sam sarađivala i sa kolegama iz drugih redakcija, a imala sam i odličnog fotografa Draška Gagovića kao kolegu tako da sam bila ne zaštićena, nego obezbeđena kao urednica. Sarađivala sam i s fotografima iz drugih redakcija – iz Naše Borbe, malo iz Novosti, ali oni posle nisu smeli da daju Vremenu fotografije, iz Danasa smo dobijali fotografije jer smo se mi svi međusobno znali i razmenjivali fotografije. Tad honorari i nisu bili neki, nego je više bila želja da ti izađe lepo plasirana fotografija i tu sam ja koristila priliku da maznem fotografije (smeh). Odlazila bih u Našu Borbu i sad, nema me dugo, i zove naša Jeca Mrđa, dokumentaristkinja, i pita ove momke iz Borbe: „Gde je Goranka?“, a oni: „Toliko se nakupila fotografija. Teške su. Polako je krenula ka redakciji“ (smeh). Naravno, potpisivali smo autore. Oni koji su to hteli, jer neki nisu smeli pa su imali pseudonime. Uglavnom, većina fotografa su bili lepo potpisani i lepo plasirani.

* Vaše ime i prezime je prvo koje sam pročitala kad sam se zainteresovala da vidim ko je napravio jednu fotografiju u Startu.

– Zato što je Start jednako potpisivao i fotografa i novinara na početku teksta. Istim slovima, što bi se reklo kalibrisano, a ne ono sitno da jedva vidiš ako imaš dobru volju da vidiš potpis. U stvari, fotografi su krivi jer se nisu dovoljno izborili za svoj status.