Gorčin Stojanović: Pozorište je suštinska demokratska poluga evropskih društava

Ipak, zbog smrti Nebojše Glogovca, svečanost će izostati. O JDP nekad i sad, stanju u pozorištima u Srbiji, ali i novoj postavci kultnog komada Korešpodencija pisca Borislava Pekića u dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza, koja je postala jedna od najzanimljivijih produkcija aktuelne sezone za Danas govori reditelj i umetnički direktora JDP Gorčin Stojanović.

* U kakvom stanju JDP dočekuje ovogodišnji Svetski dan pozorišta?

– U stanju duboke žalosti i istinski nenadoknadivog gubitka. Odlazak Nebojše Glogovca i dalje je neshvatljiva činjenica. I tako će dugo ostati.

* Nekoliko dana kasnije JDP očekuje jubilej. Kako ćete obeležiti 70 godina od prve premijere 3. aprila, ali i u narednih godinu dana?

– Premijerom Cankarevog komada Kralj Betajnove, kojim je pre 70 godina otvoreno JDP. Tada u režiji Bojana Stupice, sada Milana Neškovića. Radno, dakle. Nije vreme za svečanosti.

* Nažalost, nove predstave u JDP ostale su u senci smrti Nebojše Glogovca. Šta znači za jedno pozorište kada ostane bez takvog glumca?

– Isto ono što znači za ukupnu srpsku kulturu: tragični i trajni gubitak.

* Šta je ova ustanova značila za pozorište u Srbiji u svojoj 70 godina dugoj istoriji? Po čemu se danas najviše pamti JDP?

– U svojoj sedamdesetogodišnjoj istoriji, JDP je, kao što mu je i namenjeno, bilo vodeće jugoslovensko pozorište. Pamti se po istom onom zbog čega je i dalje vodeće, samo što se ista teritorija sada zove regionom – po velikim predstavama i po velikim umetnicima… po veličini, dakle.

* Da li se ovo pozorište udaljio od ideja s kojima je nastajalo? Šta je ono danas?

– Nije. JDP je i dalje teatar vođen načelima izvrsnosti, težnji ka najboljem, potrebi za visokim umetničkim samozahtevima.

* Da li su umetničke koncepcije danas manje u fokusu u radu JDP nego ranije? U kojoj meri se vi svakim danom borite sa finansijama, zakonima, uredbama… a u kojoj sa izborom komada, reditelja?

– U većoj meri od onih koji su odustali od osnivačkih načela i visokih zahteva, u jednakoj meri kao oni koji nisu. Umetničke borbe, pak, i dalje su borbe za lepotu pozorišnog čina. Ponekad surovu i otrežnjujuću lepotu, ponekad nežnu i opijajuću. Kao, uostalom, i u svim velikim evropskim pozorištima. Nemoguće je umanjiti fokus na umetničke koncepcije u pozorištu koje ne odustaje od svog identiteta.

* Kako generalno vidite situaciju u pozorištima u Srbiji i šta vi vidite kao budućnost teatra?

– Situacija u pozorištima u Srbiji je loša. Ali bolja od situacije u Srbiji. Najlepša stvar u vezi sa budućnošću teatra, uopšte govoreći, počiva u potpunoj umetničkoj neizvesnosti. Nevolja sa budućnošću pozorišta u Srbiji, baš kao i drugih umetnosti, jest pak u opštoj i potpunoj neizvesnosti, kakvu diktira politika kroz odsustvo svesti o presudnoj važnosti kulture za jedno društvo koje, bar proklamativno, pretenduje na pristajanje uz normalnost evropskog načina života i rada.

* Aktuelnu pozorišnu sezonu u Srbiji je obeležila i vaša postavka Pekićeve i Mihizove „Korešpodencije“. Da li ste zadovoljni reakcijama koje je izazvala ova predstava?

– Činjenica da ne mogu pronaći ulaznicu ni za svoje prijatelje, čim se objavi mesečni repertoar, jeste ugodno saznanje, jednako kao i lepe reči onih do čijeg mi je mišljenja stalo. Pomalo me, međutim, brinu lepe reči onih do čijeg mišljenja ne držim.

* Zašto ste vi imali potrebu da danas postavite ovaj tekst? Šta se promenilo u našem društvu od premijere ove predstave u režije Arse Jovanovića 1982. u Ateljeu 212, odnosno u čemu je Korešpodencija slika našeg vremena?

– Moja potreba za režiranjem predstave po ovom komadu proizilazi iz osećanja da bih umeo pronaći tačnu formu za tekst koji me se tiče. Jedna Pekićeva rečenica iz Zlatnog runa kaže: porodice nemaju budućnost, porodice imaju samo prošlost. Opterećujuća misao, bolno tačna, primenjiva na širi plan, vredna pozorišta. Ukoliko je tako, ukoliko se to vidi iz predstave, onda je sve u redu. A promenilo se, od doba praizvedbe, u društvu štošta, ali u ljudskoj prirodi baš ništa. Pozorište je mesto koje iznova razotkriva ovo drugo, pokušavajući da rasvetli tajne kutke onog prvog. Uzgred, predstava Ateljea 212 imala je premijeru 1980, ne 1982, u vreme Titovog dugog umiranja. Zanimljivo da joj je trebalo dve godine i nekoliko skandala da dospe do ondašnjeg Sterijinog pozorja. Neke stvari se ne menjaju: kontinuitet nekompetentnosti, na primer, jest postojana činjenica. Zadatak pozorišta nije da bude slika našeg vremena, nego da proizvodi predstave. Neke od njih imaju jedne, neke druge ambicije. Uvek su svedočanstvo o ljudskosti ili njenom odsustvu. Slike našeg vremena proizvodi televizija. I one ostaju baš to – slike. Pozorište se, srećom, obraća i drugim čovekovim čulima, a naročito se obraća čovekovoj svesti i duhu. Tamo se pohranjuju saznanja, osećanja i mentalne slike koje su, nadalje, za svakog gledaoca ponaosob drugačije, različite, posebne.

* Pekićevo „Zlatno runo“ govori o usponu i padu građanskog društva. Gde je danas građanska klasa? Zašto se na pozorišnim scenama treba podsetiti njenih korena?

– Odlično pitanje i jednostavan odgovor – zato što je pozorište, kakvo danas znamo, proizvod građanskog društva. Pozorište je građanska institucija par excellence. Građani ga osnivaju zato da im stalno kritički ukazuje na njihove nesavršenosti, da ih opominje, ismeva, grdi. To je njegov smisao, to je njegova misija. Pozorište je suštinska demokratska poluga evropskih društava, već dve i po hiljade godina. I u tome počiva njegova trajnost: kad god je u istoriji postojalo građansko društvo u nekom obliku, kao u grčkom polisu ili u Šekspirovo vreme, postojalo je i građansko pozorište u svojim, dakako, različitim pojavnostima.